Tražeći istinu, čovek se trudi da prevaziđe samog sebe. Recimo, nisam bio svestan koliko je opasno slikati zeleno i plavo. Zlatibor sam slikao sa mnogo zelene boje, dok nisam uvideo da on uopšte nije zelen već žut, čak crn, zelena se uopšte ne vidi. Čovek samo u stalnom menjanju i preispitivanju svojih misli i osećanja može da dođe do nekih rezultata. Trudio sam se da gledam širom otvorenih očiju, govorio je Božo Kovačević

 

U Beogradu je 25. novembra u 77. godini preminuo Božidar Kovačević, jedan od najpoznatijih i najboljih slikara iz užičkog kraja.

 

Kovačević je rođen 27. oktobra 1934. godine na Borovoj Glavi. Osnovnu školu pohađao je u Dobroselici, a gimanziju u Užicu, Beogradu i Kruševcu. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a postdiplomske studije završio Đorđa Andrejevića Kuna i Ljubice Cuce Sokić.

 

Samostalno je izlagao u Parizu, Njujorku, Minhenu, Frankfurtu, Kairu, Beogradu, Subotici,Užicu…

 

Godine 1980. izgradio je Zadužbinu – Slikarsku radionicu na Borovoj Glavi, pravi mali „umetnički grad“ autentične zlatiborske arhitekture gde su se održavale likovne kolonije. Radionica je izgorela u požaru 1991, a potom obnovljena. Tokom leta slikao je na Zlatiboru, a zimi u Beogradu, na Vidikovcu, gde je takođe sagradio atelje u zlatiborskom stilu, pravu malu renesansnu radionicu u kojoj se istovremeno živi, stvara, izaže i uči, vode dugi razgovori o lepoti i tajni slikarskog jezika.

 

U vreme burnog smenjivanja različitih novih strujanja, od enformela do nove figuracije ili konceptualizma, Kovačević je ostavio osobeno, prepoznatljivo delo, koje je našlo mesta kako u kolekcijama najšireg kruga ljubitelja likovne umetnosti, tako i na zidovima velikog broja naših i stranih galerija. Izgradivši lični stav Kovačević se opredelio za rad po prirodi, nalazeći svoje modele u neposrednoj okolini koja ga okružuje: ljudima, predelu ili, ređe, tihom svetu svakodnevnih predmeta iz svog ateljea.

 

Svoje slikarske početke vezivao je za crteže koje je kao užički gimnazijalac objavljivao u „Vestima“. U razgovoru na naš list povodom 35godina rada reći će:

 

„Ja sam se rano opredelio za slikanje u prirodi, pomalo su to bili zanosi, a pomalo je to prolazilo kroz moju racionalnu nadgradnju, ali sam uvek ostao otvoren za prirodu i ljude. Kada sada pogledam moje slike, shvatim da je to u stvari pregršt nekih mojih doživljaja, susreta sa ljudima, slika iz života, iz likovnih kolonija koje sam obilazio. Najmanje  dvadeset godina sam svako svako leto odlazio ma more i tamo slikao. Odgovarala mi je mediteranska klima, motivi i  boje, pa onda Zlatibor sa svojom raskošnom svetlošću, sve su to neki izvori napajanja koji mogu samo da obogate paletu. Ako nisi u kontaktu sa ljudima, sa prirodom, kako ćeš onda napuniti baterije za rad. Slikarstvo mora u suštini da sadrži neki bunt, nije to stvar samo, ta reč je podosta ofucana, inspiracije, kao nešto što će doći pa tek onda možeš da radiš.“

 

Publika je od samog početka Kovačevićeve stvaralačke avanture dobro prihvatila njegove slike, dok je kritika, rekli bismo, ostala pomalo nedorečena.

 

„Naša kritika prati pojave koje su često izveštačene. Pošto nikad nisam bio neki avangardni slikar, nisam unosio neka čudesa u slike, kritika je o mom slikarstvu pisala blagonaklono,ali nije bila isuviše atraktivna. Iskreno rečeno, nije me interesovala.  Putujući po svetu shvatio sam da smo mi provincija, da ovde vlada jedan provincijalni duh, jer mi hoćemo da napravimo neku svoju umetnost  koja bi trebalo da bude evropska i svetska, a zaboravljamo da ona pre svega treba da bude autentična, naša, pa makar slikali i seljaka sa šajkačom.  Ne tvrdim da to treba da bude neka socijalna umetnost, ona mora najpre da zadovolji estetsku, emocionalnu, neku višu umetničku crtu. Poznajem mnogo amatera koji su divni ljudi, koji divno crtaju i slikaju, ali im nedostaje malo više kulture, tako da sve pretvore u neke detalje. Putujući, razbio sam neke lokalne, pa i beogradske okvire, mada ni na Zapadu nije mnogo bolje, i tamo možeš da nađeš kiča, čak više nego ovde.“

 

Kao mlad slikar, tek što je izašao iz mirnog i tihog ateljea Cuce Sokić, obreo se u Parizu i Njujorku.

 

„Upravo iz tog ateljea, gde su se za sve vreme mojih studija, vodili razgovori i diskusije o lepoti umetnosti, o lepoti slikarske materije i boje, ja sam došao u Pariz koji melje,osvaja, i ako ga kritički ne odmerite, on može da bude vrlo primamljiv, uprkos surovoj borbi za život. Kada sam prvi put došao u Pariz, pomislio sam da je to mesto gde treba da živim i stvaram. Međutim, već sledeći put, posle akademije i vojske, posle izvesnog sazrevanja, shvatio sam da je i to jedna komercijalizacija. Meni su u Njujorku kupovali slike, nisam imao egzistencijalnih problema, imao sam svog galeristu, izlagao sam sa vrhunskim umetnicima, pa ipak, iako tada u Beogradu nisam imao ništa, vratio sam se. Sebe treba pronaći onde gde se najbolje osećaš dok živiš i stvaraš.“

 

Godine 1962, na prvoj samostalnoj izložbi u Bihaću, u tamošnjem Domu armije, na završetku vojnog roka izlaže blizu stotinu svojih radova, delom crteže i portrete vojnika, rađene brzo, sa lakom deformacijom koja je unosila notu dobroćudne ironije, a delom slike  tehnici ulja, pretežno pejzaže. Budući slkar proveravao je različite mogućnosti.

 

„Boraveći  na Zapadu, posećujući muzeje upoznao sam se sa jednom velikom umetnošću, sa nečim što ovde nije dostupno. Na mene su najveći utisak ostavili impresionisti. I pored toga što su bili anatemisani, oni su čitav život podredili slikarstvu i slikali neposredan život oko sebe, oni su napustili  zablude o umetnosti, klasici, renesansi… Čovek treba da slika onako kao što jede i diše, treba da oseća sredinu u kojoj živi, ako samo uči iz muzeja i knjiga on ne primećuje ono što svaki dan doživljava. Mi danas imamo mlade slikare koji odlaze u kolonije a da se nikad pre nisu suočili sa prirodom, sa slikanjem u prirodi. Oni se čude, oni ne znaju kako kada se nađu na nekom brdu da prenesu svoj doživljaj na neku likovnost. Velika je stvar kada se nađete u ambijentu koji je slikarski inspirativan, kada vas svetlost, prozračnost ili vegetacija pokreću na rad.“

 

Kovačevićev jednogodišnji boravak u Njujorku 1965/66.godine, predstavlja jedno od najvažnijih poglavlja u njegovom umetničkom životu i opredeljenju. Upoznaje vodeće umetnike, kritičare i galeriste. Eksperimentiše u okviru tada popularnog apstraktnog ekspresionizma Istočne obale. Izlaže u Bruklin centru Univerziteta na Long Ajlendu, zajedno sa, između ostalih, Rojom Lihenštajnom i Alanom Tobiasom. Njegova slika nosi naziv „Motiv sa Zlatibora“. Učestvuje na izložbi Modernog crteža u galeriji „La Beaute“ na Medison Aveniji, gde je njegov crtež bio izložen neposredno uz Pikasov, a pored imena kao što su Kokoška, Modiljani, Đakometi, Baltus ili Salvador Dali. Izlaže i samostalno u Njujorku. Većinu likovnih umetnika i kritičara sa kojima se družio oduševljava čistota Kovačevićevog slikarskog jezika. Najzad, kako beleži Stanislav Živković (u tekstu za Kovačevićevu monografiju koju su krajem osamdesetih objavile „Vesti“) Maks Rotko, sa kojim se Kovačević takođe poznavao i koji će godinu dana kasnije po otvaranju svoje izložbe izvršiti samoubistvo, rezignirano mu je rekao: „Šta će tebi Njujork, kad ti imaš svoju zemlju i svoj Zlatibor? To treba da slikaš!“

 

Povratak u Srbiju bio je definitivan. Kovačević je kasnije govorio da je „neke svoje zablude tek kasnije shvatio“.

 

„Kada sam posle 35 godina ponovo bio u Njujorku, u poseti kćerki i zetu, koji su takođe slikari i, naravno, za razliku od mene, misle da će tamo nešto veliko da se dogodi, kao što sam i ja kao mlad slikar mislio. Kada danas gledam slike poznatih američkih umetnika, koji su već deo oficijelne istorije slikarstva, vidim da tu, osim revolta, nije bilo ničeg drugog. Istina, taj revolt doprineo je evoluciji likovnog jezika,oni su srušili mit o evropskoj umetnosti, o klasici, nešto se pokrenulo, ali kada to gledam danas, to postavljanje klozetske šolje umesto skulpture, ili mahnito bacanje boje na ogromna platna,mislim da je to bilo jedno smišljeno zajebavanje. Umetnost mora da nosi duboku veru u život, u ljude, u ljubav. Kada neko počne to da negira i šutira, tu je reč o agresiji, a ne o nadgradnji koja mora da postoji u svakoj umetnosti.  I civilizacija je krenula opasnim putem: istovremeno se događaju čudesna otkrića i podležemo surovim i sirovim strastima.“

 

Kritičari primećuju da je Kovačević strukturisao zlatiborski krajolik na tako što je disciplinovao svoju imaginaciju, dovodeći je do prečišćenosti i lirizma koji mogu da imponuju.

 

„Za mene kažu da sam pesnik Zlatibora, za nekog pesnika pišu da je slikar svog kraja. Umetnost je jedna, različiti putevi i izražajna sredstva služe istom cilju. Sve je to isto. Moja, posleratna generacija bila je upućena na rusku literaturu, na ruske filmove, ideologiju koja je dolazila iz Sovjetske Rusije, sve smo mi to upijali. Kasnije smo se okrenuli modernoj umetnosti sa Zapada, iako je, kad bolje pogledate, i ona na neki način inficirana slovenskom umetnošću, jer značajan broj slikara moderne čine ruski umetnici, od Maljeviča i Kandinskog, do Šagala.“

 

Iako se nikada nije bavio pedagoškim radom, prepoznatljiv je njegov uticaj na mnoge slikare iz užičkog kraja, pre svega, na pejzažu, kao trajnom likovnom obeležju naše sredine.

 

„U Užicu sam kao likovne vaspitače zatekao Branka Kovačevića i DragoljubaVuksanovića. Bilo je malo slikara. Međutim, veliki broj mladih slikara koji su se posle akademije vraćali u Užice opredeljivao se za naše lokalne teme, bili su upućeni na prirodu, na šta sami ja pomalo uticao. Jednostavno, slikali su onako kako vide život. To je slučaj i danas, i oni, gde god se pojave, predstavljaju pravo osveženje. Uopšte nije bitno da li to što oni rade avangardno ili nije. Mi svake godine imamo užičke dece na likovnim akademijama. Hoću da kažem da smo mi talentovani. Koliko god  da nas smatraju duhovitim i šeretskim ljudima, mislim da smo sačuvali neku naivnost i dobrodušnost u odnosu na neke druge, prepredenije, čiftinske sredine. Erski duh podrazumeva čisto srce i duh.“

 

Taj čisti duh ostaće trajno obeležje Kovačevićeve slikarske poetike koju nam je saopštavao lako prepoznatljivim jezikom. Stanislav Živković u Kovačevićevoj monografiji zajključuje: „I ako nas njegove jednostavne poruke uzbuđuju onda je to zato što u nama uspevaju da pokrenu ona najintimnija, često potisnuta lirska osećanja koja nas s vremena na vreme podsećaju da je ljudski život tajanstvena čarolija, satkana od čudesno izukrštanih niti dramei poezije“

 

A u razgovoru sa „Vesti“ Kovačević je ovako objašnjavao svoj autopoetički stav:

 

„Ja sam neposredan čovek koji voli da slika i puno sam radio. Pokušavao sam da ostanem veran sebi i motivu. Trudio sam se da se menjam, a ne da, kao mnoge moje kolege, naučim jedan štos i onda to koristim ceo život. Platnu uvek prilazim sa zebnjom i tremom kao da sam prvi put uzeo četku u ruke. Tražeći istinu, čovek se trudi da prevaziđe samog sebe. Recimo, nisam bio svestan koliko je opasno slikati zeleno i plavo. Zlatibor sam slikao sa mnogo zelene boje, dok nisam uvideo da on uopšte nije zelen već žut, čak crn, zelena se uopšte ne vidi. Čovek samo u stalnom menjanju i preispitivanju svojih misli i osećanja može da dođe do nekih rezultata. Trudio sam se da gledam širom otvorenih očiju.“