Nisam gledao gostovanje predsednika na RTS-u, nemam TV; živim u sobi u studentskom domu i poslednja stvar koja mi treba je TV, a odjednom poruke, pozivi – sele nas iz domova, usred rokova, danas za sutra

Nedelja uveče i užasna sparina. Znam da je predsednik gostovao na RTS-u i da se u ovoj nepoznanici očekivalo da nas, kao i uvek, šokira novim merama i kojekakvim pričama. Nisam gledao. Nemam TV. Živim u sobi u studentskom domu i poslednja stvar koja mi treba je TV.

Odjednom poruke, pozivi – sele nas iz domova. Večeras nam kaže za sutra. Baš usred junskog i julskog roka, i naravno užasno velikih, ali ne i neočekivanih, brojki o novozaraženim Kovidom-19. Mnogi gradovi su pred pucanjem zbog opterećenih bolnica, a mnogi se i dalje oporavljaju od poplava.

I sad nam kaže da moramo da se iselimo i vratimo kući – jer, gle čuda, hiljade studenata nema gde da bude, zato i jesmo u domovima.

A kod kuće nas čekaju roditelji, bake i deke, svi ti ljudi koje niko od nas ne bi hteo da zarazi.

Vrlo brzo kreće bunt na raznim lokacijama – najveći u Studentskom gradu, lupanje o šerpe u Rifatu, studenti iz 4. aprila blokiraju Ulicu Vojvode Stepe, i sasvim spontano, pada dogovor da se svi nađemo ispred Narodne skupštine i mirno, sa maskama na licu, pokažemo svoje nezadovoljstvo.

I negde oko 23 časa dolazi prva velika grupa iz smera Glavne pošte i počinje! Najčešći i najglasniji uzvik bio je „Ne damo domove“. Provuče se još neki koji nije odgovarao zahtevima nas ogorčenih studenata sinoć, ali bi ubrzo bio ugušen jednim odlučnim „Ua!“. Mi nismo došli da rešavamo probleme koji svi ostali ne uspevaju. Došli smo, jer ne želimo da budemo ničija vreća za udaranje. Iseliš nas jednom – ćutimo i razumemo. Hoćeš drugi put, isto onako bez najave i kao da su studenti potrošna roba ili nameštaj – e, pa ne može. I nije moglo.

Mladi su pokazali da imaju obraz koji nam tako često osporavaju kada nas nazivaju nevaspitanim, raspuštenim i lenjim. Mladi su, izgleda, ostali poslednji nezavisni front. Još uvek imamo kičmu, možda zato što smo mladi, no to nikome starijem ne bio smeo da bude izgovor.

Okupljali smo se i danas prepodne na Platou ispred Filozofskog fakulteta sa još nekim zahtevima, doduše, u znatno manjem broju. Ali rektorka Beogradskog univerziteta Ivanka Popović nam se obratila i stala na našu stranu.

„Nisam tu zbog kamera, ovde sam zbog studenata“ i gromoglasan aplauz. Zaključak: studenti ostaju u domovima do kraja julskog roka.

Šta dalje? Videćemo, ali ono što osećam je da nam je dosta da nas tretiraju kako im se ćefne. Studenti imaju kičmu!

Lazar Simić, student I godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu

(jedan od polaznika Letnje novinarske škole u organizaciji PU „Lokal pres“)

Tekst je objavljen na portalu  Krug LINK