"Ekstremisti
su, po pravilu, ljudi čije su potrebe i želje hronično osujećene. Izloženi
stalnim životnim stresovima oni često postaju nervozni, hronično nezadovoljni
sobom, uplašeni i besni. A ovakvo stanje ispunjeno negativnim, otrovnim i
destruktivnim emocijama, često vodi netrpeljivosti, mržnji i iskaljivanju gneva
na marginalnim društvenim grupama… Neka svako pokuša da bude tolerantan samo
jedan jedini dan, da bude fin, kontroliše sebe, videće koliko to nije lako,
koliko napora traži samo da saslušamo drugog, a kamoli da ga razumemo", kaže
psiholog Žarko Trebješanin.

Definicija
ekstremizma je svima poznata i jasna. Ali, trebalo bi više govoriti o uzrocima
preteranosti svake vrste, političkog ekstremizma, ekstremnog ponašanja, mržnje,
netrpeljivosti, netolerancije, nasilja, kriminaliteta, naročito kod mladih. Zašto
ekstremizam postoji, kako se razvijao, da li je novina ili je pojava od ranije?

Istoričar Miloš
Timotijević vraća nas u istoriju, koja govori o mentalitetu stanovnika ovog
kraja i o socijalnim uslovima u kojima se živelo u poslednja dva veka moderne
srpske državnosti.

-Stanovnici
zapadne Srbije, Moravičkog okruga i opštine Čačak su dinarskog porekla. Reč je
o ljudima koji su došli iz stočarskih područja sa naglašenom epskom tradicijom,
iz patrijarhalnog društva sa oslobodilačkom tradicijom; o ljudima koji su bežali
iz osmanskog ropstva i stvorili nezavisnu državu u nizu ustanaka i buna od
1804. do 1815. godine. Međutim, da bi se stvorila uređena država neophodno je
ne samo osloboditi se od tuđinskog jarma već i od unutrašnjeg ropstva, ropstva
koje počiva na nasilju. Nažalost, nasilje je postalo deo svakodnevice i način
rešavanja svih problema među ljudima. Ako pogledamo protokole umrlih iz 19.
veka naših sveštenika videćemo da je veliki broj ljudi skončao život nasilnim
putem od svojih komšija, zbog sitnih zađevica na narodnom saboru ili komišanju,
zbog ispaše na tuđoj livadi ili uzurpacije njive… Čak je i knez Miloš je u
jednom trenutku zabranio da se održavaju posela i seoske zabave u večernjim
satima zbog izraženog nasilja – priča istoričar Timotijević.

Nasilje nije bilo
obeležje samo 19. veka, već i prvih decenija 20. veka. Izveštaji tadašnjih okružnih
lekara pokazuju strašan bilans povreda seoskog sveta. Tukli su se na svim
okupljanjima: na zadušnicama, svadbama, vašarima, pijacama. Između dva svetska
rata, javno mnjenje čačanskog kraja bilo je zabrinuto zbog izraženog nasilja u
selima. Omladinom se niko nije bavio, bila je prepuštena sama sebi, nije bio
razvijen sport, nije bilo radija, televizije, vladala je masovna nepismenost.
Po završetku svojih seoskih poslova mladi su odlazili u kafane, koje su
postajale univerziteti netolerancije, nasilja pa i kriminala, kaže Timotijević.

Mladi, žrtve i egzekutori

Psiholog Žarko
Trebješanin smatra da "politički ekstremizam odlikuje fanatična uverenost
da je njegova vlastita politika jedino ispravna a da su ostale lažne, te da bi
zastupnike drugih političkih opcija trebalo svim sredstvima privoleti
prihvatanju jedne jedine ideološke istine, ili ih, u ime uzvišenog cilja istrebiti sa lica zemlje. Ideološki
ekstremizam, uprkos njegovim često makar deklarativno uzvišenim ciljevima, po
pravilu se ispoljava u vidu netolerantnog i nasilnog ponašanja. Videli smo
tokom istorije, a posebno drastično u prošlom veku, kuda vodi isključivost i
netrpeljivost u političkom životu. Ekstremizam počinje satanizovanjem,
dehumanizovanjem političkog neistomišljenika, a završava se istrebljenjem!"

Timotijević priča
da je već tridesetih godina 20. veka došlo do masovnije industrijalizacije,
seoski svet odlazi u gradove, u Čačak i okolne varošice, gde postaje i plen
ideoloških fanatika, naročito komunista u to doba, koji kanališu nezadovoljstvo
omladine i njihovu želju da žive bolje u političke svrhe.

– Prvi politički
ekstremizam u ovom kraju potiče od Komunističke partije Jugoslavije, zapravo od
nekih lokalnih komunista koji su visoki natalitet, slabo obrazovanje, niske
nadnice i želju za boljim životom koristili za priče o slobodi i emancipaciji,
o pravima i ekonomskim pogodnostima života u Sovjetskom savezu, što je, kako su
tvrdili, bilo moguće ostvariti samo socijalnom komunističkom revolucijom. Zato
ne iznenađuje 1941. godina, ustanak i partizanski pokret, jer omladina je već
tridesetih godina bila duhovno pripremljena da krene u revoluciju i nasilnim
putem preobrazi tadašnje društvo. To je bio kraj omladinskog političkog
ekstremizma u 20. veku – kaže istoričar Timotijević.

On ističe da između
dva svetska rata u čačanskom kraju nije bilo atentata i ubistava od strane
komunista ili neke druge ekstremne organizacije. Ali, tokom Drugog svetskog
rata je došlo do obračuna tri ideološko zavađena pokreta: ravnogoraca koji su
zagovarali demokratsko parlamentarno uređenje, komunista koji su imali u vidu
komunističko uređenje i ljotićevaca koji su zagovarali staleško uređenje slično
fašizmu. Pošto je u redovima svih tih organizacija najviše bilo mladih, oni su
najviše i iskrvarili, bili su i žrtve i egzekutori.

Nasilništvo kriminalnih grupa

Posle Drugog
svetskog rata i gubitka sloboda, političkih i svih ostalih, ekstremizam mladih,
razni oblici nasilništva i kriminaliteta vratili su se u stare okvire. Izveštaji
novinara "Čačanskog glasa" iz pedesetih i šezdesetih godina, kao i
izveštaji načelnika SUP-a, tužilaštva i sudova, pokazuju da su mnoge zabave ili
kafanske sedeljke često prekidane organizovanim nasilništvom pojedinih
kriminalnih grupa u gradu. Baš te masovne tuče po kafanama su često prećutkivane
i zatrpavane pričom "da se za vreme Tita moglo spavati bilo gde i da nikom
ništa nije falilo".

Nagla
urbanizacija Čačka, priliv stanovništva, porast maloletničke delikvencije i
nasilništva u svim oblicima obeležili su sedamdesete godine, osamdesete su
mirnije, a početkom devedesetih dolazi do krize u socijalističkoj Jugoslaviji,
postepenog raspada zemlje, ratova, pojave velikog broja izbeglica.

– Ni tada nije
bilo političkog ekstremizma mladih, mada je od tada vladajuće Socijalističke
partije Srbije omladina etiketirana kao anacionalna, nepatriotska. A zapravo je
bilo obrnuto, omladina je iznela čitav demokratski pokret u Srbiji i bila je
prilično tolerantna. Tadašnji lideri opozicije nisu iskoristili nezadovoljstvo
mladih za obračun sa starijim generacijama. Ali, došlo je do otvorenog
ekstremizma u kriminalu. Čačak je u prvoj polovini devedesetih godina postao
pozornica mnogih ubistava, spektakularni sudski procesi otkrili su razgranatu
mrežu kriminala koju se pre svega činili mladi ljudi. Bilo je to vreme droge,
alkohola, devojaka koje su se popularno nazivale sponzoruše – podseća
Timotijević.

Budi fin, saslušaj drugog

U Čačku živi
preko 97 odsto srpskog pravoslavnog stanovništva, tako da se ne može govoriti o
mržnji prema nacionalnim manjinama. Istina, danas smo svedoci sporadičnih
incidenata i grafita sa ružnim porukama. Na primer, navijači Borca nezadovoljni
igrom Tamnjavere protestovali su uz nacističke simbole.

– Ovaj incident
je verovatno posledica gluposti i nerazumevanja simbolike koju su koristili, ili
ih je neko instruirao, da bi Čačak u tom trenutku postao grad omladinskog
ekstremizma. Zatim, pojedine nacionalne organizacije, ovde bliske crkvi, često
se žigošu da su ekstremističke, a moramo priznati da su pojedini mladići koji
pripadaju tom takozvanom kosmopolitskom kulturnom krugu, dobili batine od
momaka koji sebe smatraju nacionalistima. Naravno sve takve pojave treba
osuditi, živimo u demokratskom društvu i svako ima pravo na ispoljavanje
verskog, političkog, nacionalnog ili bilo kog osećanja. Međutim, mora se
priznati da je omladina krajem devedesetih dezorijentisana, potpuno izgubljena
u tranziciji. Socijalna raslojavanja, dolazak do novca i društvene pozicije
putem veza i nepotizma, ksenofobija, strah, nezadovoljstvo, postaju hrana za
ekstremizam mladih. Potencijal za ekstremizam postoji, o njemu treba voditi računa
i mora da bude društvena briga čitave zajednice, poltičkih partija, opštine, školske
vlasti, policije, sudstva, tužilaštva, jer je on kompleksan problem – kaže
Timotijević.

Pored toga što u
mentalitetu našeg društva postoje netolerancija i nasilništvo, podloga za
ekstremizam postoji i u socijalnoj osnovi našeg kraja. Ali, jedino u
totalitarnim sistemima nema nikakvih problema, tamo svi žive u skladu, zato što
postoji veliki strah i nesloboda govora. U demokratskim društvima postoje
problemi, o njima se javno govori, jer kao što je poznato demokratija je
procedura za rešavanje problema, kaže Timotijević ističući da je jedan od načina
rešavanja problema ekstremizma mladih da se o njemu govori.

Psiholog Žarko
Trebješanin smatra da smo napravili korak napred i stvorili osnove za
tolerantnije društvo, za demokratski preobražaj. On savetuje da "svako
pokuša da bude tolerantan samo jedan jedini dan, da bude fin, kontroliše sebe,
videće koliko to nije lako, koliko napora traži samo da saslušamo drugog, a
kamoli da ga razumemo".

Poštuj Božje zapovesti

– Lakše od svega
je optuživati omladinu, to su narkomani, pijanice, neradnici, neodgovorni, koji
noću žive a danju spavaju, sad su i ekstremisti – tuku se na stadionima, idu na
žurke da bi pravili frku, postaju skinhedsi koji mrze Rome i veličaju Hitlera.
Ali, hoće li se iko, ikad, u ovoj jadnoj i razorenoj Srbiji upitati zašto je
tako? Šta se desilo s našom omladinom – pita veroučitelj Vladimir Dimitrijević.

Rođen je 1969.
godine i imao je mirno detinjstvo. U školi su proticali uobičajeni školski
dani, sa sitnim brigama i nestašlucima. Čačak je bio relativno miran grad. U
srednjoj školi su čuli za narkomane, bilo ih je relativno malo, i znali su ih
"u glavu", priča Dimitrijević.

– Znalo se da se
u firmama krade, na sitno i na krupno, ali tajkuna, koji bi u šaci, novcem stečenim
prljavom pljačkom državne imovine, imali pola grada, nije bilo. A onda su došle
stranke, krvave devedesete, vreme kad se sve raspalo; kad su u požarima
"lepih sela koja lepo gore" srušene iluzije o bratstvu i jedinstvu;
kad su jedinci ginuli; kad su pošteni ljudi živeli u ludačkim uslovima
hiperinflacije; kad su pristizale izbeglice; kad su padale NATO bombe; kad su
nam otimali zemlje i krajine; kad su Srbe zvali "virusom koji treba uništiti";
kad su granice za nas bile zatvorene; kad su bombe bacane po ulicama i kafićima;
kad su novine bile pune vesti o ubistvima u krugu porodice; kad je turbo-folk
razarao našu "maternju melodiju"… I? Koliko nam je danas bolje –
pita Dimitrijević.

U društvu, u kome
je trećina radno sposobnog stanovništva nezaposlena, a 30.000 ljudi godišnje više
umre nego što se rodi, u kome su putovanja i dalje misaona imenica, i zbog viza
i zbog para,… tajkuni kupuju zemlju, vodu i vazduh, političare, profesore i
lekare, i našu budućnost prodaju tuđinima. Danas, u tim i takvim uslovima,
ekstremizam je nešto sasvim "prirodno", jer je vreme protivprirodno,
kaže Dimitrijević. Nezaposleni, nenaviknuti na rad, mladi žive noću i spavaju
danju do podne, a onda se tuku po školama, po stadionima, i traže
"krivce", koji uglavnom nisu nikakvi krivci, nego oni koji su slabiji
i manje zaštićeni od njih samih, Romi, recimo.

– Ne, ne pravdam ekstremizam. Samo hoću da ga razumem, da kažem da je naše
društvo moralno trulo i bolesno od dna do vrha. Ako se moralno zdravi ne udruže
i ne izbore za normalno društvo, u kome se zločin ne isplati, naša omladina će
tonuti sve dublje i dublje. Ako nema Boga, sve je dozvoljeno, govorio je
Dostojevski. Ako su roditelji ratovali protiv Boga, deca će ratovati uzajamno,
govorio je Vladika Nikolaj. Srbija mora naučiti da poštuje deset Božjih
zapovesti, setimo se: "Ne ubij!", "Ne ukradi!", "Ne čini
preljube!", "Ne poželi ništa što je tuđe!"Dok toga ne bude,
Srbija će živeti u košmaru, u kome je omladinski ekstremizam samo jedna od
pojava – smatra veroučitelj Dimitrijević.