Ako se nastavi trend kojim je država od 2002. godine do danas privatizovala medije u Srbiji, ispada da će proces privatizacije, ako uopšte bude dovršen, biti okončan 2020. godine. Precizna statistika kaže da je privatizovan tek 41 medij, a nove vlasnike treba da dobije još 73 društvena medija.

Tokom ove godine Agencija za privatizaciju prodala je od medija samo dva nedeljnika, NIN i smederevski „Naš glas“, dok je prošle godine prodat samo nedeljnik „Pančevac“, pa se tako ukupan broj privatizacija medija u Srbiji popeo na 48. Od tog broja sa osam kupaca zbog lošeg gazdovanja u međuvremenu raskinut je kupoprodajni ugovor, ali su samo „Subotičke novine“ u drugom pokušaju dobile nove vlasnike. Tako bi precizna informacija o tome koliko se nekada društvenih medija danas nalazi u privatnom vlasništvu glasila 41. Prema zvaničnim podacima Agencije za privatizaciju preostalo je još 28 medija, uključujući i onih sedam posle raskinutih prodaja, s tim da niko od nadležnih ne može da ponudi odgovor na pitanje da li će i kada biti privatizovani mediji koji su Vladinim zaključkom s kraja 2007. godine „skinuti“ s prodajne trake. Reč je o 45 medija u kojima se, prema zaključku Vlade, emituje program na jezicima nacionalnih manjina, pa je ovim potezom zbog opasnosti od ukidanja manjinskih programa privremeno stopirana privatizacija dok se ne pronađe drugo rešenje. Međutim, poseban problem je to što se među njima nalaze mediji koji su ovu odluku iskoristili i uz „dva svedoka“ prijavili manjinski program i tako dobili izuzeće od privatizacije. Među medijima čija je prodaja stopirana, pored velikog broja medija iz Vojvodine, nalaze se između ostalih Novi Put iz Jagodine, RTV Ćuprija, Radio S Smederevo, RNJP Paraćin, Radio Požarevac, Radio Despotovac, Radio Smederevo, RTV Trstenik, RTV Kruševac i dr.

Tek smo na trećini procesa

Nove vlasnike tako treba da dobije još 73 društvena medija, od kojih se za 28 medija vodi postupak privatizacije, a za 45 se više ne vodi dok se ne donese rešenje kako će biti privatizovani. To znači da je privatne vlasnike dobilo tek 36 odsto od ukupnog broja medija, odnosno da se nalazimo tek na trećini puta privatizacije medija u Srbiji. Do sada je prodato 25 štampanih i 16 elektronskih medija, s tim da više nema „čisto“ štampanih medija za prodaju. Najviše privatizacija bilo je u 2007. godini i to 41 (grafika 1), ali ako se nastavi ovaj trend od 2002. godine do danas ispada da će proces privatizacije, ako uopšte bude dovršen, biti okončan 2020. godine.

Agencija je na aukcijama za prodaju domaćih medija od početka privatizacije ugovorila posao od 759.759.179,00 dinara, ali je do sada naplatila 311.642.335,00 dinara, ili 41 odsto od ugovorenih iznosa, jer je samo 12 kupaca do sada isplatilo punu ugovorenu cenu, dok se 29 kupaca opredelilo za plaćanje na rate. Mediji su prosečno prodavani za 15,82 miliona dinara (197 hiljada evra), prosečna cena štampanog medija bila je viša i iznosila je 25,20 miliona dinara (315 hiljada evra), dok je prosečna cena elektronskog bila 8,09 miliona (više od 100 hiljada evra). Samo jedanaest medija, ili jedna četvrtina, prodata je po početnoj ceni. Nedeljnik Pančevac i dalje je rekorder privatizacije pošto je prodat za 2,2 miliona evra, ali je kupac Cvijeta Marković odabrala plaćanje preduzeća na rate, pa je do sada izmirila tek jednu šestinu prodajne cene, ili oko 380 hiljada evra. Rekorderi su takođe i Zlatarske Novosti iz Nove Varoši koje su prodate za 16.000 dinara, kao i Radio Ljubovija za 19.000 dinara.

Ove godine samo dve privatizacije nedeljnika

Uprkos tome što je praktično stopirana, ove godine se desila najozbiljnija privatizacija jednog štampanog medija. Beogradski nedeljnik NIN sredinom marta prodat je švajcarskom izdavačkom gigantu Ringieru Srbija za 810.000 evra, koji se uz to obavezao da će investirati 186.607 evra, a interesantno je da su na tenderu učestvovale još samo „Novosti“, čija je ponuda bila niža za oko 40 hiljada evra. Pravo učešća na tenderu imale su samo kompanije koje se bave izdavanjem novina ili časopisa i čiji je prošlogodišnji prihod bio najmanje 30 miliona evra. Po tome se privatizacija NIN-a razlikuje u odnosu na sve dosadašnje, pre svega u smislu „povlašćenog“ položaja NIN-a, jer je jedini medij koji je prodavan metodom tendera. To je bila značajnija garancija da kupac neće biti neko ko će medij kupovati zbog poslovnog prostora koji poseduje. Ipak, NIN po ceni nije premašio Pančevac, dosadašnjeg rekordera privatizacije, ali je odmah uz njega.

Ringier je prihvatio i dodatni socijalni program koji između ostalog predviđa otpremnine za zaposlene od 500 evra po godini radnog staža, povećanje zarade iz 2008. godine za 5 odsto i obavezno sprovođenje programa obuke zaposlenih. Međutim, sama privatizacija izazvala je mnogo polemike oko pitanja moguće koncentracije medija, koja u Srbiji nije precizirana za štampane medije. Nedavno su i sami vlasnici izneli podatke da je „Ringier“ u Srbiji prošle godine dostigao 40 odsto tržišnog učešća u ukupnom tiražu dnevnih novina, koja dnevno imaju 2,5 miliona čitalaca, a podaci govore da Ringier u Srbiji ima 471 zaposlenog i izdaje dnevne novine Blic, Alo i 24 sata i tri nedeljnika – Blic žena, Puls, kao i šest Internet izdanja. Iz Ringiera je više puta posle privatizacije dolazilo objašnjenje da je glavni motiv preuzimanja vodećeg srpskog nedeljnika „čisto izdavaštvo“ i da se novi vlasnik neće mešati u uređivačku politiku lista.

Pored NIN-a, i smederevski nedeljnik „Naš glas“takođe je krajem marta ove godine prodat i to za 35 miliona dinara beogradskoj firmi Zodufin, koja je u Smederevu poznata po tome što je vlasnik i dela izletišta „Jugovo“. O „Zodufinu“ se zna da je u vlasništvu kiparske kompanije „Sidžeks limited“, kao i da je jeftino došao do vlasništva nad izletištem kupovinom od Sartida u stečaju. Mediji su pisali da je ta kupovina bila predmet istrage, ali ništa od tih natpisa nije potvrđeno. Interesantno je da se na sajtu izletišta nalazi podatak da je vlasnik kiparske kompanije izvesni Kostas Paraskevas, a iz kompanije su par puta tvrdili da se njihov vlasnik zove Jorgos Papandreu. Međutim, mnogo je više nezvaničnih informacija da iza svega stoji Smederevac Milan Lukić, vlasnik kompanije „Metalkop“ i lider ovdašnje grupe građana „Koalicija za bolje Smederevo“, koja u Skupštini podržava vlast DS-a. Na to ukazuje činjenica da pojedini zaposleni Zodufina rade i u Lukićevim kompanijama. Nedeljnik „Naš Glas“ poseduje poslovni prostor u najužem centru Smedereva od 211 kvadratnih metara, lokal od 20 i redakciju od 133 kvadratna metra.

Poništeno osam ugovora

Od početka privatizacije do danas Agencija je zbog različitih razloga raskinula privatizaciju sa osam kupaca, pa je u poslednje vreme bilo više raskida nego prodaje. Posle poništenja prodaje Subotičkih novina u aprilu 2007. godine, zbog raspolaganja imovinom suprotno odredbama ugovora, poništene su privatizacije Kulturno-informativnog centra Bajina Bašta u maju 2008. godine zbog nepoštovanja socijalnog programa i neodržavanja skupštine subjekta. Sa Irenom Vuksanović raskinute su dve prodaje: Radio Sombor u junu 2008. godine zbog neodržavanja skupštine subjekta i Televizija Gornji Milanovac u septembru 2008. zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja i nepoštovanja socijalnog programa. Prodaja „Ibarskih novosti“ iz Kraljeva koje je za 70 miliona dinara u novembru 2007. kupila Dragica Tomić iz Veternika raskinuta je u decembru 2008. Predstavnici sindikata u toj medijskoj kući, ali i sama vlasnica, podneli su zahtev za raskid kupoprodajnog ugovora. U trenutku privatizacije bilo je zaposleno 120 ljudi, ali je u međuvremenu njih 40 napustilo posao.

Od početka godine do danas poništena je kupoprodaja leskovačke Naše reči, Knjaževačke RTV V-4, i RTV M Sremska Mitrovica. Sa Jovicom Toromanom raskinuta je u januaru 2009. godine prodaja RTV M Sremska Mitrovica zbog neplaćanja druge rate. On je preduzeće izlicitirao na 51 milion dinara, a platio samo 8,12 miliona. Privatizacija Knjaževačke RTV V-4 takođe je u martu 2009. godine raskinuta sa Vitomirom Simićem zbog neplaćanja druge rate, neizvršenja investicionih obaveza. Trenutno su u jeku licitacije, sudske, za namirivanje, a stari vlasnik prema nekim informacijama i dalje emituje program. Poslednje poništenje desilo se u aprilu 2009. sa Nikolom Dinčićem koji je kupio Našu reč iz Leskovca, zbog neodržavanje kontinuiteta poslovanja i nepoštovanja socijalnog programa. U još nekim medijima je bilo podnošenja zahteva za raskid ugovora i zahteva za kontrolu poslovanja, ali do sada nije bilo raskida (RTV Sokobanja, Svetlost Kragujevac, i dr.).

Ko su novi vlasnici medija?

Medije su najviše kupovali konzorcijumi fizičkih lica i to 44 odsto, potom fizička lica 29 odsto, a najmanje pravna lica 27 odsto. Karakteristično je takođe da su medije slabo kupovali strani kupci, tek 10 odsto, i to se odnosi na privatizacije B92, koji je kupio MDLF iz SAD, Pobedu Kruševac je kupio Media Svjat iz Bugarske, NIN je kupio „Ringier“ iz Švajcarske, a smederevski „Naš glas“ firma Zodufin čiji je vlasnik sa Kipra. Kada je reč o delatnostima kupaca, odnosno njihovim profesijama, 56 odsto kupaca dolaze iz neke nemedijske delatnosti. U toj grupi je najviše onih koji se bave trgovinom 12,20 odsto, pa građevinarstvom 9,76 odsto, iz nekog oblika industrije 7,32 odsto, iz sektora usluga 7,32 odsto, a iz ugostiteljstva 4,88 odsto. Ipak, najveću pojedinačnu grupu čine kupci koji imaju neke veze s medijskom delatnošću, i to njih 44 odsto od ukupnog broja privatizovanih medija.