“Da li si profesionalac ili amater ne zavisi od toga da li živi u blatu ili paperju, već od tebe samog i tvog odnosa prema poslu” – istie Marija Gašić . Svaka uloga novi izazov 

 

Poznat kao grad koji je iznedrio mnogo poznatih glumaca, Kruševac nije prekinuo sa tom tradicijom. Gotovo svake godine na gradskoj sceni pojavi se neko novo ime. I dok neki još uvek tragaju za identitetom na beogradskim i novosadskim akademijama, u Kruševačkom pozorištu postoji i grupa školovanih mladih glumaca sa prepoznatljivim izrazom. Među njima je i Marija Gašić (28), koja je posle nekoliko godina honorarnog rada od aprila uspela da izbori status stalnog člana Kruševačkog poziršta. Marija sada čvrsto stoji na “daskama koje život znače”. Pitamo je kako doživljava glumu?

 

– Verovatno za čoveka koji voli vozove, železničar je idealno zanimanje – kaže kroz smeh Marija. – Svako ko misli da poseduje glumu kao Božji dar, normalno je da mu gluma bude i posao koji će poželeti. Ja mislim da je to talenat koji smo dobili od Boga i koji smo dužni da umnožavmo, jer ćemo u suprotnom jednog dana gorko žaliti i odgovarati pred onim koji nam je taj talenat podario.

 

Lično mislim da imam talenta i volim ovaj posao. Lepo se osećam kad sam na sceni. Ne volim gužvu i malo je mesta izvan scene na kojima se tako lepo osećam. Trudim se da svoj talenat sačuvam od spoljnih uticaja jer ako bi dozvolila da neke spoljašnje stvari, poput lažnog standarda, uđu u moju unutrašnjost, možda bih negde okrnjila talenat koji treba da pokažem na sceni. Pored pozorišta uživam u crkvenom horu gde pevajući uspevam da ostvarim neko svoje duhovno pročišćenje. Vrlo je bitno da čovek bude svestan svojih unutrašnjih potreba. Svaki disbalans između duha i tela dovodi do psihoza, neuroza, ratova… Ipak, verujem da će se atmosfera u našem društvu vratiti u normalne tokove, jer prave vrednosti nikada ne mogu da se izgube.

 

Svoj prvi korak na daskama koje život znače Marija je napravila u Brusu gde je, krajem 90-tih tokom letnjeg raspusta, susrela Slobodana Džustića koji je tada u okviru Dramskog studia Kulturnog centra “Brus” režirao predstavu “Virus”. Tragajući za amaterima koji bi mogli da iznesu teret predstave Džustić je uputio poziv lokalnom bendu u kojem je svirao Marijin brat. Stidljivo prihvativši ponuđenu ulogu, Marija je sponatno iskazala raskoš talenta i postala (ne)stalni član ovog Dramskog studia.

 

U ne tako specifičnom životnom putu Marija je nakon srednje Medicinske škole u Kruševcu upisala glumu u klasi profesora Jovice Pavića na Prištinskom univerzitetu, koji tada već bio stacioniran u Beogradu. Prijemni ispit je spremala kod kuće, pred ogledalom. Nakon četiri godine diplomirala je predstavom “Gospođica Julija” koja se u Dadovu igrala pune dve godine. Po povratku iz Beograda dobila je poziv od Dramskog studia KC  ”Brus” da režira predstavu “Mušica”, kojom su te godine nastupili na Festivalu dramskih amatera Rasinskog okruga.

 

Talenat se nalazi u samoom čoveku

 

– “Mušica” je izrežirana za samo 12 dana. Nisam imala puno vremena pa sam odlučila da sama igram Betiju. Meni je to puno značilo jer mi je najvažnije bilo da ne pravim duge pauze u poslu koji sam izabrala kao životno opredeljenje. Shvatila sam da moram da radim. U svakoj situaciji pronaći ću kvalitet koji moram da dostignem i parametre koje moram da odpoštujem, a da li će to biti u selu ili u gradu uopšte mi nije bitno. Kvalitet se nalazi u samom čoveku, i bez obzira na mesto i vreme u kojem radi on će bez sumnje doći do izražaja jer talenat je nešto što se ne može saseći i obuzdati. Znam da su Čkalja, Rada Savićević, Milan Puzić… često govorili da su se najbolje predstave igrale posle Drugog svetskog rata kada su se ulaznice kupovale tačkicama za hleb.

 

Mnogi su me kritikovali zbog “Mušice”. Najpre “nije primereno” da se moja fotografija iz te predstave pojavi na internetu, a potom i da je bruka za jednog profesionalca da se pojavi u takvom projektu. Ja mislim da to nije bruka, da ne postoji palanačko pozorište već da palanku čovek može samo da nosi u sebi. Da li si profesionalac ili amater ne zavisi od toga da li živiš u blatu ili paperju, već od tebe samog i tvog odnosa prema poslu.

 

Prvi angažman u Kruševačkom pozorištu Marija je dobila 2005. godine u predstavi “Pozovi M radi preljube”. Izvesno vreme radila je po ugovoru nastupajući u predstavama “Lepotica i zver”, “Tvrđava” i “Svet”, da bi tek u poslednjoj premijernoj predstavi “Zapečatićemo vas” nastupila kao glumica u stalnom radnom odnosu. U spektru uloga sponatano se izdvaja lik gospođe Tomićke, tipične srpske alapače u predstavi “Svet”.

 

– Svaka uloga je nova šansa u karijeri. Uloga u predstavi “Svet” napravljena je za dve i po probe. Gospođa Tomićka ima svega desetak replika, što jasno dokazuje staro pravilo da nema malih i velikih uloga. Obično publika ima prezir prema alapačama, a gospođa Tomićka u svakom pojavljivanju budila je nove simpatije. čak i ti ljudi, s kojima se nikada u životu ne bi družili, mogu da posluže da se na osnovu njihovog karaktera napravi dobar lik. Nušić je sjajan komediograf, a “Svet” može da se igra u bilo kom vremenu i imaće isti efekat. Lično mislim da zato postoje dva objašnjenja: ili je Srbija ista i ne menja se bez obzira na svu vremensku distancu, ili nam se istorija ponavlja. Tada sam bila u znatno drugačijem raspoloženju jer je “Svet” iz mnogo razloga bio jedna velika lutrija, a ja sam osoba koja daje celu sebe i želim da budem sigurna u to što radim. Sa današnjeg aspekta zahvalna sam Bogu što se to desilo, jer sam dokazala da i bačena u vatru mogu da se snađem i pružim svoj maksimum. Što je više igramo sve više uživam.

 

Na to se nadovezuje “Zapečatićemo vas”, komedija apsurda u kojoj tumačim Veru Ivanović. Predstava govori o tome da čoveka guše raznoraznim birokratskim i nepotrebnim procedurama, svodeći njegov životni prostor na metar kvadratni u kojem jede, pije, odmara se, vodi ljubav… Suština mog lika je da pojača taj pritisak na Belkina (glavnog junaka) i da ga još više skuči. I zbog te uloge sam jako srećna jer sam uvidela da mogu da odigram nešto sasvim suprotno mom karakteru. Da na sceni budem i ono što nikada u životu nisam bila niti ću biti.

 

Pozorište je jako dobro mesto

 

Na pitanje ima li perspektive za mladog glumca u gradu kao što je Kruševac, Marija odgovara:

– Svakako, ali je taj proces u ovim uslovima jako spor. Za nas je najbitnije da Kruševačko pozorište uvek ima publiku, i do sada se nije desilo da odigram predstavu a da ne bude ispunjeno više od polovine sale. To me puno raduje, jer kao što možete da vidite bioskopi rade ali nisu posećeni. Biblioteka radi ali je diskutabilan fond knjiga koje poseduje, mnoge knjige nisam mogla da nađem. Postoje televizije lokalnog tipa na kojima se prikaže poneki dobar stari film ili autorska emisija. Pozorište je jedina javna kulturna ustanova za koju mogu da kažem da  dobro funkcioniše.

 

Pitamo je i da li vidi sebe u Kruševačkom pozorištu za narednih deset godina?

 – To bi bilo lepo. Zapravo zavisi šta čovek želi od života. Ako želi Brodvej ili Holivud, onda mu je Kruševačko pozorište ćorsokak. Ako se zadovoljava onim što mu je pruženo i misli da na bilo koji način može da napreduje, onda je ovo pozorište jako dobro mesto. Ja mislim da i ovde mogu da napravim dobre projekte koji će biti zapaženi u Srbiji, a možda i u inostranstvu.  Ipak, trudim se da uvek budem van gužve. Nemam običaj da odlazim na kastinge i žurke, da jurim novinare… Mnogi mi to vide kao manu, i kažu mi da tako nikada neću napredovati, ali to je njihovo mišljenje. Ja ne mogu da idem protiv sebe. Mislim da se rađamo različiti, i da treba da zahvalimo Bogu što je tako. Ako treba da mi se dogodi karijera, to će urediti “Veliki šef”, a ako ne treba opet će biti dobro jer će me spasiti mnogo gorih stvari. Svakom se daje teret po meri koju može da podnese.