Više od pola svog života posvetila je školi i đacima za koje joj ništa nije teško da uradi, ali njih, nažalost, ima sve manje

„Moj heroj nije onaj ko nosi plašt i spasava svet, već je to jedna sasvim obična osoba koja svakim svojim postupkom pokazuje ljubav i brigu“, napisala je devojčica Julijana Banković iz 8/2 škole u  Gokčanici (istureno odeljenje OŠ „Milun Ivanović“ Ušće)  u svom radu koji je, zajedno sa Jasminom Ratković, nastavnicom srpskog jezika i književnosti, poslala na humanitarni konkurs „Moj heroj“ (Izdavačke kuće Klett).

 

Dragica Banković, tetkica škole u Gokčanici i đak Julijana Banković, koja je nagrađena za priču o njoj
foto Jasmina Ratković

 

 

Pojasnila je Julijana da je njen heroj – Dragica Banković, „tetkica“ u školi, žena koja je mnoge generacije dočekala i ispratila:

„Njena posvećenost i dobrota ostavili su dubok trag u srcima mnogih koji su je upoznali, a svaki korak koji je napravila u školi bio je korak ka tome da se svi osećamo bolje, sigurnije i srećnije.

Đaci pešaci u zimskim danima dolaze mokri i smrznuti, a Dragica poput pravog roditelja, ne samo tetkice, donosi čaj i naloži vatru. Njena ljubav prema školi i deci nije se promenila. Od početka njen plavi mantil i opanci postali su simbol ne samo njenog rada, već i topline koju ova škola nosi u sebi. Škola miriše na sveže uštipke koje Dragica nikad ne odbija da pripremi, a miris je kao zagrljaj koji čeka na sve koji uđu.

Dragica nije samo tetkica, već istinski heroj naše škole. Uvek nasmejana, jer svoje brige ostavlja kod kuće i spremna da sasluša đačke. Baš zato – Dragica je moj heroj!“, pojasnila je mala Julijana.

A heroina Dragica, higijeničarka škole u Gokčanici koja je „tetkica“ kao i sve one koje iz svojih škola vrlo često pamtimo čak i onda kada počnemo da zaboravljamo mnoge druge školske zgode i nezgode, kako saznajemo od Marijane Dražović,nastavvnice engleskog jezika i administratorke sajta škole „Milun Ivanović“ u Ušću, koja se potrudila da ova priča dođe do javnosti, ima 54 godine, dve ćerke i petoro unučadi. Svi žive u Kraljevu, a Dragica – živi sama u Gokčanici.

– Ceo svoj radni vek Dragica je provela u ušćanskoj školi „Milun Ivanović“. U januaru 2025, za svega mesec dana, biće ravno 30 godina otkako se u školi zaposlila, što znači da je više od pola svog života posvetila školi i deci – kaže Dražović.

Istureno odeljenje u Gokčanici, nažalost, trenutno ima samo tri đaka iz okolnih sela Borovo i Predole. Ružica Obrenović je u trećem razredu, Aleksandar Banković u šestom, a Julijana Banković, koja je Dragici posvetila priču i za nju nagrađena diplomom Izdavačke kuće „Klet“ „za pokazanu kreativnost, maštu i humanost“, naredne godine će biti srednjoškolka.

 

To znači da će, najverovatnije, i ona napustiti svoju Gokčanicu u kojoj je naučila važnost prepoznavanja nesebičnih, ali često nevidljivih heroja u našim životima. To su tihi ljudi koji često oblikuju našu svakodnevnicu, ali su i sami prečesto nesvesni koliko su značajni. Tek kada iz nekog razloga iz naših života odu, shvatimo koliko nam nedostaju. Zato je Julijanina priča o tetkici Dragici, koja podseća na to da ljubav, briga i posvećenost nisu uvek povezani sa velikim, prepoznatljivim gestovima, mnogo govori o jednostavnim, svakodnevnim ljudima i njihovim delima koja čine život lepšim i lakšim.