Već letimičnim iščitavanjem sumornih statističkih podataka o broju nezaposlenih, ugašenih bivših privrednih giganata, broju izbeglih, raseljenih i prognanih koji su ovde našli utočište, problemima sa vodom za piće i svim ostalim okolnostima od egzistencijalnog značaja, jasno je da ovaj grad ne samo da je promenio svoj lični opis, već je suštinski promenio gotovo celokupno svoje biće u demografskom, kulturološkom, sociološkom i svakom drugom smislu, čak i arhitektonskom. Sve je to neiscrpni materijal za medije, a mediji, lokalni dakako, večita meta političkih stranaka i pojednaca u iskonskoj i nezajažljivoj težnji da osvoje i zadrže vlast stvarajući sliku o samima sebi, onakvima kakvi bi građanima trebalo da se najviše dopadu, a bez bilo kakve veze sa realnošću.
Dogodilo se tako, mada ne prvi put, da Kraljevo zbog nefunkcionisanja lokalne samouprave pod vlašću DOS postane probni medijski, ali i u drugim oblastima života, balon pred predstojeće lokalne izbore po novom Zakonu o lokalnoj samoupravi. Uvođenjem privremenih mera i postavljanjem na mesto prvog čoveka u gradu Marka Petrovića, u tom trenutku duboko iskompromitovanog narodnog poslanika sa ni malo sjajnim političkim karakteristikama, bio je samo još jedan stepenik na silaznoj putanji totalnog sunovrata jednog od svojevremeno najopozicionijih gradova u Srbiji.
Pozicija “jezika na vagi”
Sa pozicije „jezička na vagi” u međustranačkim nagodbama relevantnih političkih subjekata kojima je kumovao tadašnji minister za lokalnu samoupravu Rodoljub Šabić Kraljevo je dobilo svog prvog demokratskog apsolutistu, ni od koga kontrolisanog niti sputavanog šefa Prinudnog organa sa neograničenom vlašću u već potpuno blokiranom i paralisanom gradu. Naravnom, kao svaki samozvani samodržac i Petrović je u prvom naletu svoje opijenosti vlašću i težnje za neograničenim opstankom u njoj razorio dotadašnju strukturu relativno objektivnog informisanja JP ”Ibarske novosti” dovođenjem svojih poslušnika na rukovodeća mesta i potpuno blokirao objektivno informisanje sva tri medija koji rade u okviru ove novinske ustanove podredio svojim interesima.
Najsramniji period ovoga grada, kada je u pitanju informisanje i sloboda medija, ostao je u potpunoj senci intersovanja merodavnih republičkih organa, novinarskih udruženja i kompetentnih pojedinaca, i pored apela, zahteva i pritužbi koje su iz ovoga grada upućivane, a o čemu je pisano i u retkim medijima i iz pera slobodoumnih novinara, budući da za većinu dnevnih prestoničkih novina dopisuje ekipa novinara stasala i „dokazana” u vreme Miloševićevog režima, što znači prevashodno podaničkog, ratnohuškačkog i antidemokratskog novinarstva. Slična situacija je i sa većinom lokalnih privatnih radio i TV stanica koje se uglavnom, a shodno svojoj negdašnjoj reputaciji i ulozi, nisu doticale ovog problema.
Rasulo u “Ibarskim novinama”
U takvim uslovima održani su lokalni izbori na kojima je ponovo razjedinjeni DOS, bez DS ali i bez Marka Petrovića, osvojio vlast. I za razliku od prethodnih raspodela ključnih javnih preduzeća u kojima je, po pravilu, najveće interesovanje vladalo za medije, odnosno JP „Ibarske novosti”, dogodilo se da ovo javno preduzeće jednostavno niko nije hteo, pa je posle mukotrpnih pregovora i ubeđivanja tada minorna Nova Srbija dobila radio, TV i novine na upravljanje. Budući da ova stanka tada, a ni sada, nije imala adekvatnog čoveka za mesto direktora i glavnog i odgovornog urednika kuće koja je u očima političara potpuno omalovažena i odbačena, na ovo mesto biva postavljen muzičar Veroljub Radaković, čovek sa veoma skromnim znanjem o medijima, a pogotovu sa upravljanjem jednom ovakvom ustanovom u najgorem periodu od njenog osnivanja. I sasvim je bilo logično očekivati da umesto da se bavi iznalaženjem načina da stvari dovede u red i koliko toliko povrati ugled nekada najmoćnije novinske ustanove na ovim prostorima, direktor se uglavnom bavio zapošljavanjem novih kadrova među kojima značajno mesto imaju deca izvođača novokomponovane muzika, njegovih kolega. Rasulo koje je zahvatilo zaposlene u „Ibarskim”, velika dugovanja, neisplaćivanje zaostalih zarada, totalni pad kvaliteta sadržaja u svim medijima, strah od privatizacije u takvim okolnostima, ali i nezadovoljstvo Nove Srbije Radakovićem koji je među dvadesetak novoprimljenih zaposlio samo jedno lice iz ove stranke, doveli su do pretnje štrajkom oba sindikata, a potom i smene Radakovića sa rukovodećeg mesta.
Odlukom odborničke većine, bez DS, ali uz saglasnost radikala i socijalista na mesto direktora, sedmog po redu za nepunih osam godina, biva postavljen novinar Dragan Rajičić, koji je bio i jedan od predvodnika štrajka i član štrajkačkog odbora u ime Samostalnog sindikata. Na žalost, situacija je takva da bez jasnog stava takozvanih političkih struktura u gradu oko toga kako da se razreši situacija u ovom kolektivu to verovatno niko neće biti u stanju da uradi. A što se tiče kvaliteta sadržaja koji se nude građanima putem sva tri medija oni su kao i odnosi među predstavnicima lokalne samouprave, uglavnom takvi da retko koga može da uznemiri bilo šta što se vidi, čuje ili napiše, a kao što rekoh radi se o gradu o čijoj se svakodnevici i te kako ima šta reći, a mnogo toga je uglavnom negativno. No, sudeći po svemu to se neće uskoro dogoditi, pre svega zbog kadrova koji su dovedeni na šefovska mesta, a i zbog svega onoga što se radi oko privatizacije firme, a što se događa daleko od očiju javnosti, a i zaposlenih i pri čemu je, naravno, objektivno informisanje na poslednjem mestu interesovanja onih koji bi da kupe ovu informativnu kuću koja jedina u ovom gradu zaslužuje da se o njoj govori kada su mediji u pitanju budući da se svi ostali uglavnom bave komercijalnim poslovima i emitovanjem agencijskih vesti bez ikakvog pomaka ili udela u objektivnom informisanju, a sasvim daleko od istraživačkog novinarstva koje je Kraljevu u ovom trenutku mnogo potrebnije nego bilo kojem gradu u Srbiji.