Katarina Marić, mlada violinistkinja iz Šapca, od samih  početaka svojim muziciranjem mami uzdahe kako stručnjaka tako i šire javnosti

 

Nastupom u holu Biblioteke šabačke Katarina Marić nedavno se predstavila široj šabačkoj publici. Koncert, nazvan “U čast dobrotvora” okupio je veliki broj poklonika klasične muzike. Harizmatična violinistkinja, svojom predanošću notama, nakon Beograda i Novog Sada, stekla je velike simpatije i među svojim sugrađanima.

 

Katarina je muzikom počela da se bavi pre pet godina. Nakon razvoda roditelja, koji je kako kaže teško podnela, njena majka je, u težnji da joj skrene misli na lepše stvari, prvo upisuje na folklor. Pokazalo se da taj izbor nije bio najsrećniji.

 

– Na probama sam bila prilično nespretna. Kada grupa krene levo ja se okrenem desno, kada oni pođu desno, ja levo, tako da smo brzo shvatili da folklore nije za mene – kroz osmeh se seća Katarina.

 

Ples će na posredan način, ipak, biti odlučujući za Katarinino dalje bavljenje muzikom. Prelomni trenutak desio se prilikom posete Budvi. Očarana pokretima, temperamentna devojčica se pridružila jednoj latino-američkoj plesačici. Po završetku tačke, igračica je prišla Katarininoj majci i rekla: “Vaša ćerka možda nije za ples, ali ona muziku nosi u srcu”. Nakon toga usledeo je prijemni za muzičku školu.

 

 – Kada sam izašla da polažem, profesor me pitao šta bih ja svirala. Rekla sam  da se dvoumim između klavira i violine, na to je on odgovorio “klavir može svako da svira, a violinu ne, a ti to možeš“. Imala sam tada osam godina, i  tako je sve počelo – kaže Katarina.

 

Na prvom takmičenju je učestvovala nakon samo četiri meseca. Bila je najbolja, ali uz obrazloženje da “previše odraslo svira” dobila je samo drugu nagradu. Nakon toga osvojila je veliki broj priznanja kako republičkih tako i međunarodnih.

 

– Veliku zaslugu za dosadašnje uspehe imaju moji profesori, navodi dalje Katarina. Željko Janković me naučio da sviram, a nakon njega se usavršavam kod Florijana Balača, docenta na novosadskom Univerzitetu. Pošto sam se od početka više oslanjala na sluh nego na poznavanje nota, u savladavanju te “muzičke azbuke” mnogo mi je pomogla profesorka solfeđa Mira Ivković.

 

Pored redovne nastave, Katarina Marić je bila među izabranim polaznicima letnjeg kursa Zorana Milenkovića. Uvidevši kod nje veliki muzički potencijal, otac Stefana Milenkovića, je svakodnevno poziva da vežba sa mlađim sinom Teofilom, a potom zajedno nastupaju po Beogradu. Nakon kursa od Milenkovića je dobila odlične preporuke, koje joj mogu otvoriti mnoga vrata u budućem bavljenju muzikom.

 

Borba za prave vrednosti zahteva veliku istrajnost i odricanje. Pored lovorika i sjaja u priči o uspesima i talentima gotovo po pravilu postoji i ona manje blještava strana. Naime, i pored osvedočenog dara, velikih pohvala i preporuka, Katarina je dugo imala problema da dođe do adekvatnog instrumenta. Prošle godine prijavila se na konkurs za nadarenu decu  kod Mire Adanje Polak, i pored velike konkurencije dobila violinu.

 

– U poslednjem trenutku poslala sam biografiju i video zapis. Mira Adanja Polak me nazvala uveče mog rođendana i rekla: “Katarina, dobila si violinu”. U Srbiji ima mnogo dece koja odlično sviraju, a ona je izabrala mene jer kaže da se i na snimku vidi koliko volim ono što radim – priča Katarina Marić.

 

 Da bi dobijeni instrument zasvirao u svojoj punoj snazi potrebne su određene prepravke. Izdvojiti tri stotine evra, za Katarininu majku je veliki izdatak, te će ona i pored vrednog poklona još neko vreme morati da svira na “školskom” instrumentu.

 

Problemi finansija neophodnih za dalje profesionalno usavršavanje su Katarininoj majci svakodnevnica. Kaže da nema vrata na koja nije zakucala i tražila pomoć, ali oni koji u ovo vreme imaju para uglavnom nemaju sluha ili daju lažna obećanja, a oni koji bi stvarno pomogli nisu u mogućnosti.