Iako u Leskovcu ne postoje nacionalističke i
kvazi-patriotske organizacije koje bi regrutovale mlade ljude na širenju
nacionalne mržnje, niti ima otvorenih sukoba na nacionalnoj osnovi, sablasni
duh nacionalizma koji je devedesetih pušten iz boce oseća se u vazduhu

Ekstremni nacionalizam, vezan za mržnju, uništavanje i
nipodaštavanje svega što nije „naše“ i što je drugačije od nas, za ksenofobiju,
izolovanost i duhovnu i moralnu izopačenost, nalazi plodno tle u siromašnim i
ekonomski zaostalim sredinama. Zbog toga se jug Srbije s pravom smatra za
trusno područje kada je o nacionalizmu reč, nacionalizam je često „izduvni
ventil“, način za oslobađanje od nagomilanog stresa i svakodnevnih frustracija
kojima su  egzistencijalno ugroženi ljudi
uvek skloniji.

 

Leskovac se savršeno uklapa u ovaj model (zbog visoke
nezaposlenosti, posustale privrede i veoma niskih plata) pa se može postaviti
pitanje – da li je on u ovoj sredini pustio korene i uzeo maha? U nacionalno mešovitim
sredinama, kao što je Medveđa, nacionalna osećanja stanovništva, kao i
uobičajene konfliktne situacije poput kafanskih tuča, vrlo često se
zloupotrebljavaju od strane političkih faktora. Ima li ovakvih pojava u
Leskovcu? Ima li nacionalizma među mladima, kako se on manifestuje, da li se
borimo protiv njega? Naši sagovornici na ovu temu su dr Miodrag Mladenović,
predsednik Saveta za prevenciju narkomanije i borbe protiv verskih sekti u
Leskovcu, Tamara Gojković, direktorka Resurs centra i jerej Miroslav Jovanović,
potpredsednik leskovačkog ogranka „Dveri“.

 

Iskrivljena slika
nacionalnog

 

Nacionalizam je borba za prosperitet sopstvene nacije,
prisutan je u celom svetu i nije tabu tema. To je kada decu učite da dobro uče
školu, da budu obrazovaniji od mladih Rumuna i Bugara. Nacionalizam je kada
bolje igrate tenis od svih i kada učite decu da biti dobar teniser znači
pomagati i sebi i državi. To je normalan, zdravi nacionalizam, prihvatljiv i za
srpsko društvo i njegovo okruženje, kaže dr Miodrag Mladenović, predsednik
Saveta za prevenciju narkomanije, telu koji 
radi pri leskovačkoj lokalnoj samoupravi.

 

U nedostatku pozitivnog identifikovanja u poslednjih 20
godina, SANU, država, crkva i većina političkih partija mladima u Srbiji i
Leskovcu servirali su lažnu predstavu o tome na koji način se treba boriti za
nacionalni interes, te smo dobili potpuno iskrivljenu predstavu o tome kako
treba voleti i braniti svoju zemlju. Zbog toga smo vrlo lako dozvolili da nas
gurnu u besmislene i skupe ratove, koji nas skupo koštaju, možda čak i
budućnosti.

 

Na žalost, i dan danas malo je institucija i pojedinaca u
srpskom društvu, koji promovišu nacionalne interese i vrednosti na normalan,
nedestruktivan i nenasilan način. Iz tog razloga nacionalizam je kod današnje
omladine ponovo počeo da klija. Postoji još jedna stvar koja je objektivne
prirode – ratoborni nacionalizam, kao i narkomanija i ideologija verskih sekti,
klijaju u siromašnim sredinama i onim gde postoje socijalne tenzije a Leskovac,
gde 70% porodica živi na rubu egzistencije, jeste takva sredina. Nacionalizam
onda postaje stvar psihološke potrebe da se pronađe krivac za loš sopstveni
život među pripadnicima druge stranke ili drugog naroda. Za postojanje
nacionalizma među mladima u Leskovcu podjednaku odgovornost snose oni koji su
tu ideologiju plasirali i dan danas je održavaju, pre svega aktuelni premijer i
srodne mu velike političke partije, kao i neuspela tranzicija od 2000. godine
do danas, makar u Leskovcu, u Beogradu i Vojvodini ona možda i jeste uspela,
kaže Miodrag Mladenović i zaključuje:

 

Ali, nemamo drugog puta osim da u Leskovcu nastavimo da
se borimo za sopstveni grad, interese naše dece i omladine, kroz ekonomski
prosperitet, kulturni, socijalni i politički dijalog jer moramo da shvatimo da
je „leskovački nacionalizam“ (odnosno lokal patriotizam) jedini naš interes.

 

Voleti sebe, ne
mrzeti druge

 

Nacionalizma, ne samo među mladima, u Leskovcu ima.
Zahvaljujući godinama koje smo preživeli i izolaciji u kojoj i dalje živimo,
zaboravili smo razliku između nacionalizma i patriotizma – jedno je voleti
svoju zemlju, a drugo je mrzeti druge. U leskovačkom naselju Dubočica možete da
naiđete na gomilu grafita „Ratko Mladić heroj“. Dešavalo se da u gradu naiđemo
i na kukaste krstove što je katastrofalno i poražavajuće jer ovaj grad ima
tradiciju borbe protiv fašizma i mnogo ljudi je ovde stradalo od fašizma. Ti
grafiti govore o vrlo poražavajućim stvarima – dovoljno je to što ih niko ne
okreči, što okrenemo glavu, to govori da ovim stvarima ne želimo da se bavimo,
kao da su to tuđa posla. Očigledno je da ni obrazovni sistem, ni mediji, ni
roditelji ni mi u nevladinom sektoru koji se mladim ljudima bavimo, ne radimo
dobro svoj posao i da smo negde omanuli kada se ovakve stvari u gradu
ponavljaju, kaže Tamara Gojković, direktorka Resurs centra.

 

To su stvari koje su vidljive. Međutim, nacionalizam se ispoljava
i verbalno, počev od toga kako oslovljavamo manjine i one koji su drugačiji. Mi
živimo sa Romima, kojih zaista ima mnogo i predstavljaju jedno bogatstvo, ali
koristimo svaku priliku da kažemo nešto loše o njima, da nižemo uobičajene
stereotipe koji, zapravo, potiču iz porodice. Dobili smo jednu novu nacionalnu
manjinu – Kineze, koje smo u početku opet gledali kao pretnju. Mi, ustvari,
stalno gledamo na one koji su drugačiji tako, jer smo navikli da živimo u
izolaciji. Mi smo vrlo izolovana zemlja ne samo zbog viza nego i zbog barijera
koje smo sami sebi postavili u glavama i biće potrebno mnogo vremena da mladi
ljudi promene te stavove.

 

Ne mislim da u Leskovcu ima više ili manje nacionalizma u
odnosu na druge delove Srbije, ističe Tamara Gojković, uopšte, vrlo je teško
meriti nacionalizam na taj način i okarakterisati određene delove zemlje kao
manje ili više tolerantne. Grafiti su 
možda samo jedna sitnica, treba da pogledamo i kakva je situacija vezana
za zapošljavanje nacionalnih manjina, da li su nam startne pozicije iste, da li
imamo jednake šanse. Tu veliku ulogu treba da igraju mediji, škole, roditelji,
kao i nevladine organizacije, i mi smo ti koji treba da ukažu mladim ljudima da
nacionalizam nije isto što i patriotizam, da je u redu i da treba voleti svoju
zemlju, ali ne treba mrzeti druge. Ta granica između ljubavi prema svojoj
zemlji i mržnje prema drugima je tanka i mi smo je prešli i biće potrebno mnogo
vremena da je ponovo uspostavimo jer je naš sistem vrednosti porušen. Na
žalost, mogu da zaključim da nacionalizma među mladima u Leskovcu ima mnogo.

 

Crkva i nacionalizam

 

Posle nezvaničnog pada komunizma u Srbiji, početkom
tragičnih devedesetih, mnogi ideološki zagriženi prešli su iz krajnje levice u
krajnu desnicu. Kako nisu bili u stanju da zamisle svoj život bez ideologije,
to im je pravoslavlje postalo zamena za marksizam. Nadbiskup beogradski monsinjor
Stanislav Hočevar  u emisiji „Dokument“
emitovane na RTS-u 2002/03. godine bio je upitan kako su crkve i verske
zajednice mogle da utiču na zaraćene strane, kako u građanskom ratu u
Jugoslaviji ne bi došlo do zastrašujućih zločina. On se pre svega pozvao na
poruke mira koje je upućivao patrijarh srpski Pavle, na koje se tada pa i danas
retko ko obazire, kaže jerej Miroslav Jovanović. Uostalom, tražiti od crkve,
koja je ne samo bila bačena na margine društva već se želelo i njeno uništenje,
da spreči krvoproliće, bilo je nerealno.

 

Posle petooktobarskih promena crkve su zatražile uvođenje
veronauke u školski sistem kako bi deci bilo objašnjeno da je srž hrišćanske
vere ljubav prema Bogu koja prouzrokuje ljubav prema bližnjima, a bližnji je
svaki čovek bez obzira na međusobne razlike, što je Hristos i objasnio u priči
o milostivom Samarjaninu. Međutim, na ovakav zahtev su stranke građanske
orijentacije reagovale tvrdeći da je to nedopustivo jer crkva želi
klerikalizaciju društva, ističe Jovanović i dodaje:

 

Po mom dubokom uverenju jedino je svetosavski nacionalizam
vladike Nikolaja Velimirovića istinsko rodoljublje koje ceni svoje, a ne mrzi
tuđe, za razliku od kafanskog nacionalizma devedesetih čije se posledice
osećaju i danas. Upravo je ovaj svetitelj, koga je pre nekoliko godina crkva
zvanično kanonizovala, kamen spoticanja građanski orijentisanima koji ga
napadaju kao ultranacionalistu, dok ga oni koji zastupaju opciju takozvanog
kafanskog nacionalizma zloupotrebljavaju.

 

S druge strane, postoje u Srbiji nacionalne organizacije
koje oni koji su građanski orijentisani nazivaju paracrkvenim, što je apsurdna
definicija jer ove organizacije imaju pre svega političku konotaciju.
Organizacije poput „Nacionalnog stroja“ nemaju nikakve veze sa crkvom,
pripadnici otečestvenog pokreta „Obraz“ tvrde da imaju blagoslov vladike Danila
Budimskog, dok „Justinova omladina“ ima blagoslov vladike Pahomija. Međutim,
blagoslov ne sme da bude samo formalnost već treba da bude i uticaj na
organizaciju ako je ova zastranila u nečemu, mišljenja je jerej Jovanović.

 

Jedina nacionalna organizacija ovog tipa koja nije
ekstremistička, koja je 31. januara na Mašinskom fakultetu u Beogradu
proslavila devet godina svoga postojanja, je „Sabor dveri srpskih“ . Ogranak
„Dveri“ formiran je septembra prošle godine u Leskovcu.

 

U toku poslednja tri meseca prošle godine, u saradnji sa
Crkvenom opštinom leskovačkom i Kulturnim centrom, prikazali smo nekoliko
dokumentarnih filmova i organizovali nekoliko predavanja. Od marta ćemo
nastaviti sa ovim aktivnostima kako bismo probudili zdravu nacionalnu svest kod
ljudi, nasuprot kafanskom nacionalizmu koji truje društvo u kome živimo, kaže
jerej Miroslav Jovanović, potpredsednik leskovačkog ogranka „Dveri“.

 

Nacionalizam nije
„na meru“

 

Sve i da dođemo do zaključka da se nacionalizam u Leskovcu javlja kao
sporadična i ekscesna, a ne organizovana pojava, to nikako nije razlog za manju
zabrinutost jer se radi o dubokoj društvenoj devijaciji čije se prisustvo u
jednoj sredini ne može meriti apotekarskom vagom. Pokušaj formiranja
otečestvenog pokreta „Obraz“ u Leskovcu nije uspeo. Nije poznato da u gradu
pokraj Veternice deluje još neka nacionalistička i kvazi patriotska
organizacija koja bi regrutovala i mobilisala mlade na širenju nacionalne
mržnje i netrpeljivosti. I pored toga, duh nacionalizma pušten iz boce još
devedesetih, zatrovao je vazduh i na ovom prostoru. Zato ne treba zatvarati oči
i zaklanjati se iza toga da otvorenih sukoba na nacionalnoj osnovi u Leskovcu
nema. Jer, ukoliko do toga dođe, biće već kasno – našu mladost pustićemo još
jednom niz vodu.