O obrazovanju se najčešće govori nakon incidenata, u periodima evaluacija znanja ili najavama reformi. Govore profesori ili predstavnici ministarstva. Retko su oni zbog kojih taj sistem postoji pitani. Šta se njima sviđa, šta im smeta, a šta bi promenili? Ovaj put, njima dajemo reč. 

Marko, iz osnovne škole u Šidu, Irina i Uroš iz beogradskih gimnazija, Alija iz novopazarske gimnazije, Ljubica iz internacionalne srednje škole u Beogradu, Iva i Sara sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Emilija sa Medicinskog i Jelena sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu govorili su za ovaj tekst. 

Oni su obrazovanje u Srbiji ocenili prelaznim ocenama. Samo jednu najvišu, obrazovni sistem dobio je od Jelene koja kaže da je imala „mnogo sreće“ jer su tokom školovanja pored nje uvek bili „divni profesori spremni da odgovore na sva pitanja, podele znanje i pruže podršku.“ 

Da li bi navedeni pristup nastavnika trebalo da bude stvar sreće ili uobičajene prakse? 

Kao pozitivan aspekt obrazovnog sistema naši sagovornici isticali su „široku opštu kulturu“ koju su dobili, dok je Iva kao glavnu zamerku istakla preopterećenje velikim brojem teorijskih predmeta. Kako kaže, zbog toga učenici izlaze iz škola „nenaučeni da kritički promišljaju, nesnađeni i neosposobljeni da biraju informacije i prave razliku između istine i laži“. 

Uroš kao ključni nedostatak ističe izostanak „praktičnog znanja o poslovnom svetu“, dok Emilija srednjoj školi zamera što „nedovoljno stimuliše na kontinuiran rad“. Ipak, Irina i Sara kažu da su u srednjoj školi stekle dobre radne navike.

Dobra praksa

Osnovac iz Šida kaže da voli kada na časovima razgovara sa nastavnicima „o temama iz života“, jer na taj način „celo odeljenje može da iznese svoje mišljenje, a nastavnici imaju zanimljive priče i odgovore“.

Maturanti Irina, Uroš i Alija se slažu da su najzanimljivije aktivnosti poput grupnog rada, predstavljanja gradiva vršnjacima, diskusije, kao i primenjeni časovi.

Na pitanje zašto nema više ovakvih časova Vesna Jerotijević iz Unije sindikata prosvetnih radnika objašnjava da je za to neophodna programska samostalnost škole, koja podrazumeva veću fleksibilnost, a to se ne može ostvariti u „monolitnom i rigidnom školskom sistemu kakav je naš obrazovni sistem, koji uporno nastoji da sve detaljno propiše, unificira i kontroliše, težeći idealizovanoj školi koja svuda radi iste programe na isti način. Pošto smo taoci takve škole, sistem je osuđen na neuspeh koji rezultira kako nezadovoljstvom učenika, tako i nezadovoljstvom nastavnika.“ – navodi ona.

Emilija i Jelena sa Medicinskog i Elektrotehničkoh fakulteta u Beogradu zadovoljne su kurikulumima njihovih studija i smatraju da ih na zadovoljavajući način pripremaju za buduće profesije.

Šta bi učenici i studenti promenili?

„Voleo bih i da imamo mogućnost da utičemo na stanje u našim školama i javno iskažemo ono što nam se ne sviđa, ali i da utičemo na sve važne inicijative u našim školama“, kaže Alija. 

Slede predlozi za izmene u obrazovnom sistemu koje su izneli moji sagovornici. 

„Promenila bih način na koji se zanemaruje mentalno zdravlje učenika i što se akademski uspeh prioritizuje iznad zdravlja“, ističe Irina kao najvažnije i dodaje da je potrebno više aktivnosti koje škola organizuje pored časova, jer „klubovi ne postoje, filmske večeri, nikakvi događaji gde možemo da se družimo i učimo i zabavimo malo neformalnije ne postoje“, ističe ona.

„Mislim da bi škola bila interesantnija kada bi se sadržaj predstavljao na zanimljiviji način“, kaže Marko. On smatra da je nastvnicima potrebno više vremena za komunikaciju sa učenicima i da bi nastavnici trebalo da traže povratne informacije o predavanju kako bi mogli da ga unaprede.

„Voleo bih da naša škola organizuje seminare koje će nas povezati sa mladima u drugim gradovima Srbije, ali i regiona, da imamo više mogućnosti za organizovanje aktivnosti čiji je cilj motivisanje mladih u lokalnim zajednicama. Završen projekat može biti nagrađen edukativnim putovanjem. Time motivišemo mlade da učenje ne mora uvek biti dosadno, već da mladi i uspešni ljudi mogu biti prepoznati u društvu“, predlaže Alija. 

„Sjajno bi bilo kada bi se uveo predmet studije slučaja, koji bi se bavio reševanjem realnih problema, gde bi đaci mogli da budu kreativni i gde bi se isključivo ocenjivao njihov način razmišljanja i sposobnost argumentacije“, predlaže Uroš.

Ljubičino iskustvo prikazuje kako izgleda drugačiji sistem. U njenoj školi predavanja traju duže, a učenje stranih jezika je kontinuirano skoro svakoga dana. Ona posebno ističe Sokratske seminare koje bi uvela i u domaće škole.

„Dopadaju mi se tzv. Sokratski seminari kada učenici dolaze sa naučenim gradivom uz medijaciju predavača diskutuju o socijalnim idejama, normama ili interpretiraju književna dela, što pospešuje kritičko mišljenje, a učenicima daje utisak da je njihovo mišljenje važno i da će biti saslušani“ kaže ona i dodaje da joj prija sloboda koju je dobila u završnim godinama srednje škole kada je mogla da bira koje će predmete pohađati.

„Učenici moraju da imaju priliku da iskažu deo sebe kroz svoj rad. Strane škole naglašavaju važnost ličnog izraza i gaje interesovanja kroz vannastavne aktivnosti. Kod nas je to drugačije – sekcije su za decu koja idu na takmičenja, ,,štrebere“ ili zaluđenike za sport. U mojoj školi svaki učenik može da otvori sekciju. Takođe, važan je trening nastavničkog kadra da se nosi i sa slučajevima vršnjačkog nasilja“, zaključuje Ljubica iz internacionalne srednje škole.

Šta je loše ili šta nikako ne treba raditi?

Na pitanje šta joj smeta u školi Irina ističe preopterećenost učenika i manjak pedagoškog pristupa profesora. 

„Za ovih dvanaest godina školovanja sam se osećala kao da stalno kasnim i ništa ne stižem i da odmor nikad neće doći. Kada škola vidi da neko prolazi kroz težak period samo se još gore ponaša prema tim učenicima. Takođe, profesori deluju nezainteresovano za učenike van onog što moraju i kao da još više od nas mrze što su tu. Škola je više puta odbila moje ideje za događaje i takođe su odbijali da finansiraju troškove za takmičenja na kojima pretstavljamo školu“, svedoči Irina.

„Gušenje slobode razmišljanja je veliki problem srpskog obrazovanja. Svi su stavljeni u jedan kalup. Ovo je pogotovo problematično u našoj državi gde vlast utiče na sadržaj knjiga. To znači da su deca naučena samo ono što nekome ,,odozgo“ odgovara, a time se stvara novi niz problema za ovu i buduće generacije“, primećuje Ljubica.

Neodgovornost, nedostatak etike u interakciji sa učenicima, negativan uticaj, deljenje na one čiji su roditelji politički podobni i one koji nisu – to su ponašanja koja Alija ističe kao problematična. Prema njegovom mišljenju naše škole počivaju na sistemu sačinjenom na nepravdi i vezama.

„Smeta mi to što obrazovani i nadareni učenici ne mogu da dođu do izražaja i nisu dovoljno podržani od strane škole i profesora. Mislim da našem školstvu treba jedna velika reforma“, kaže on.

Iz Unije sindikata prosvetnih radnika kažu da mnogobrojni pokušaji reformisanja obrazovnog sistema nisu uspeli da zaustave pad kvaliteta obrazovanja. 

„Ulaganja u obrozovni sistem iz godine u godinu sve su manja, plate u prosveti ispod proseka. Nakaradnim reformama obrazovni sistem razapet između tradicionalne i moderne škole, suočen sa nestabilnim ekonomskim okruženjem i zahtevima savremenog društva, ozbiljno narušen kulturološkim i etičkim promenama u društvenom i porodičnom sistemu vredenosti, doveden je do potpunog urušavanja i potreban je društveni konsenzus o potrebi podizanja kvaliteta obrazovanja u Srbiji“, navodi Jerotijević.

Uroš kaže da mu smetaju visoke cene udžbenika i skupe ekskurzije koje ne može svako da priušti. Dodaje i da su u njegovoj školi među vršnjacima kritikovali rad škole, održavanje i vođenje, jer smatraju da nemaju zadovoljene osnovne potrebe.

„Nismo zadovoljni upravom škole i njenim odnosom sa učenicima, dok kada je reč o profesorima svesni smo da kao i svuda, ima različitih ljudi, ali smo zadovoljni. Ipak se većina njih potrudila, želeći da nas pre svega nauče gradivo, ali i važnije životne lekcije i kako da budemo bolji ljudi sutra“, kaže Uroš, maturant jedne beogradske gimnazije.

Vesna Jerotijević iz Unije sindikata prosvetnih radnika naglašava da bi za promenu situacije u kojoj se obrazovanje u Srbiji danas nalazi, kada sve manje mladih želi da radi u prosveti, potrebno vratiti dostojanstvo toj profesiji. Navodi da su decenijama unazad prosvetari ukazivali na probleme, ali nisu dobijali podršku od fakulteta, a da su danas svi u sistemu ugroženi.

„Mladi u Srbiji ne žele da rade u prosveti jer prosvetni radnici nemaju stručnu autonomiju i nisu profesionalno cenjeni. Provode više vremena u nastavi sa velikim brojem učenika. Spoljni evaluatori sude o kvalitetu njihovog rada. Podvrgnuti su standardizovanom testiranju učenika i odgovorni za uspeh učenika. Obrazovanje na učiteljskim i nastavničkim studijama nije dovoljno konkurentno, a početnička plata je ispod republičkog proseka, bez pravednih platnih razreda i mogućnosti povećanja kroz radni staž“, zaključuje Jerotijević.

Iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja nismo dobili sagovornika na ovu temu.

 

Autorka: Nikolina Bonić

 

“Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.“