Ponovna saradnja poznatog reditelja Nikite Milivojevića, bila je povod za  intervju sa njim. Nikitu smo zatekli u Šabačkom pozorištu, kako sa glumcima uveliko radi na novoj predstavi, koja će imati premijeru početkom marta

 

Poput ruskog pisca, Čehova, koji ga naročito inspiriše, Nikita Milivojević kroz svoja ostvarenja oslikava realnost koja ga okružuje. U Šabačko pozorište, Nikita se vratio na poziv upravnika Zorana Karajića, a sve sa namerom da šabačkoj publici, na duhovit način, kroz predstavu “Događaj u stanu broj dva”, prikaže svoj stav i mišljenje o stanju nacije. To je bio povod za razgovor sa njim.

 

Posle više od decenije, ponovo režirate u Šabačkom pozorištu. Kako je došlo do te saradnje?

 

– Ti, neki naši dogovori da se ponovo sretnemo, traju već toliko da mi je bilo neprijatno da više odlažem to zbog nekih drugih obaveza, što privatnih, što poslovnih. Šabac ima posebno mesto u mom srcu i uglavnom uspomene iz Šapca vezujem za početak moje karijere. Ovde nisam bio petnaest godina, a to je čitav jedan deo života. Ali, cenim upornost ljudi koji su me želeli ovde i nije bilo u redu da to više odlažem. Imao sam dobre tekstove da predložim i sve se, na obostrano zadovoljstvo, uklopilo.

 

Za petnaest godina, koliko niste sarađivali sa Šabačkim pozorištem, promenilo se mnogo toga. Šta ste prvo uočili?

 

– Na prvi utisak sve je isto. Čak je i bife tamo gde je bio. Ali, unutar svega ima dosta promena. Ne samo to što smo svi stariji, već se apsolutno sve promenilo. Čak više i ne živimo u istoj zemlji. U pozorištu se promenili i neki ljudi, mada ove koje znam…ima nešto strašno uzbudljivo sresti ih ponovo, posle toliko vremena. Čini mi se kao da smo se juče rastali. Valjda je i to normalno. Ovde ima stvarno mnogo ljudi sa kojima volim da radim. U međuvremenu ovde su radili neki moji studenti. Bojana Lazić je radila “Trku sa vremenom”. Čak mi je neko rekao da se rukopis nečega što sam ja radio prepoznaje u toj predstavi, što mi je naročito drago. Ali, na žalost, za ovih petnaest godina i kultura je izgubila na značaju.

 

Kažete, kultura je izgubila na značaju. Šta se to, po Vašem mišljenju dogodilo, pa je kultura izgubila to mesto koje je imala i ko bi trebalo da se pozabavi tim problemom?

 

– To je kompleksno pitanje, čitav sistem, celo društvo je pogubljeno. Ratovi su nas toliko osiromašili. Mnogo nesreće se sručilo na ovu zemlju, a to se oseća i u pozorištu, naročito. Ljude mnogo više zanimaju praktične stvari, što je otvorilo prostor za manipulisanje raznim kičem, niskobudžetnim serijama i čudima koja su nekada bila nezamisliva. Sve je to jedan užasan marketing, nešto što se poigrava sa ljudskim emocijama. Tako je pozorište izgubilo bitku sa televizijom. Sve to sada zahteva jednu ozbiljnu reformu kompletnog društva. Za kulturu se iz budžeta izdvaja nula zarez nešto, koga je briga za kulturu? Po tome se vidi koliko nam je stalo do kulture. To su činjenice. Kada odem u Nemačku i vidim na kom je nivou tamo pozorište, a kako je ovde, dođe mi da plačem.

 

 Kroz predstavu koju sada spremate, prepliću se motivi serija i, kako ste Vi to nazvali, kiča. Da li je ovo način da osudite društvo i ukažete im na greške?

 

– Upravo tako. To je naš način da se tome suprotstavimo. Kada već ne možemo ništa drugo, možemo bar da komentarišemo i rugamo se. Ovo je moja pozornica, ja ovde mogu da kažem šta hoću i šta mislim. Moje oružje protiv kiča jeste humor i jedna fina, suptilna ironija. Mi se ovako zabavljamo i na lukav način pokazujemo realnost koja nam smeta. Život je postao sumanut. Kako Žuća na početku ove predstave gledaoce uvodi u priču, malo po malo, pa vam se čini da ne verujete svojim ušima i očima u ono što vidite i čujete. On počinje predstavu rečima: “Znam da će vam se činiti nemoguće, ali ovo se ipak dogodilo…”.

 

Prethodnim pitanjem, a i odgovorom, nagosvestili smo čitaocima šta je tema predstave. Čime biste ih još zainteresovali i naveli da pogledaju predstavu?

 

– Vi ste bili naš prvi gledalac, videli ste probu. Reč je o lakom humoru. Kada radim predstavu, radim ono što bih ja voleo da vidim. Ova predstava ima količinu apsurda i mešavinu svega i svačega, a moderna je u smislu komunikacije sa publikom. Sve je suludo, nelogično postaje logično, nemoguće postaje moguće, a sve što je nenormalno najednom postaje normalno. Poigrao sam se sa žanrovima sa osećajem da smo tako bliži stvarnosti. Tako da, u ovoj predstavi, iako je nestvarna, prepoznaće se svi.