„Želim da Vam se zahvalim na svakom lepom trenutku i svakom mom izmamljenom osmehu, na svakom velikom odmoru, pričanju sa Vama i pomaganju. Sve u svemu, želim da Vam se zahvalim što ste uspeli da ulepšate ovih osam godina moje osnovne škole i što ćete zauvek ostati deo mog detinjstva i lepog sećanja – stoji u poruci koju je voljenom domaru Slavku, koji je u OŠ “Vuk Karadžić“ u Loznici proveo deset godina, napisala jedna Jana povodom njegovog odlaska u zasluženu penziju.

Čini nam se da nikada jedan odlazak u penziju nije naišao na toliko odjeka i lepih komentara na društvenim mrežama na kojima se prikazivao snimak ispraćaja koji su učenici ove škole pripremili za svog domara koji je za njih bio oslonac kada im je bilo teško zbog recimo, dobijene jedinice i radovao se zajedno sa njima kada su postigli neki uspeh. Snimak sa decom koja skandiraju „Slavko, mi te volimo“ nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.

A većina ne zna da je Slavko, zapravo Slavoljub Tešmanović, čovek koji je na svom životnom putu mnogo nepravdi doživeo i preživeo i da sada posle 65 godina života i 46 i po godina radnog staža može da kaže da je život „ispeglao sve te nepravde“.

Na pitanje u čemu je tajna ovakvog ispraćaja i ovolike ljubavi koje deca i kolektiv iskazuju prema njemu, odgovara:

– Tajne nema, jednostavno, nisam podilazio deci, odnosio sam se prema njima kao prema svojoj deci, to su ljudi, nisu brojevi. Kada dobiju jedinice malo ih utešim, uvedem dete ako stoji ispred škole. Na ispraćaju jedna devojčica plače, pitam je zašto, a ona kaže, ko će mene sada da čuva dok ne dođe veroučitelj. Radi se o tome, da njen islamski veroučitelj dolazi iz Beograda pa nekada zbog saobraćaja zakasni i ja je uvedem u školu da ne bi stajala na terasi i zebla. To nije ništa specijalno, ali je na nju ostavilo utisak. I to je ono što me plaši, ako se zbog mog normalnog ponašanja napravila ovolika priča, gde smo to mi danas i kakvi smo. Za ispraćaj nisam znao, petak je bio poslednji radni dan, a oni su meni ispraćaj napravili u četvrtak. Zvale su me koleginice da popijemo kafu, dođem kad ulazi učiteljica Željka i kaže da izađem jer me traži direktor. Izlazim i vidim decu koja stoje u hodniku, kad mi srce nije iskočilo, to je takav šok, zanemeo sam, a srce samo lupa. Nema veće nagrade od toga, ovo ne može da se opiše, ta tri dana su bila čarobna – priča nam Slavko uz duboki uzdah.

Od dece je dobio nekoliko za njega najvrednijih poklona. Najpre, globus na kome piše – „sad je sav svet vaš“ i dve kutije u koje su sva deca iz škole ubacivala ceduljice na kojima su napisala želje za njega.

– Ima mnogo lepih poruka, od sretna ti penzija, uživajte, do dođite da nas vidite kako rastemo, kako učimo. Doživeo sam to mnogo emotivno, još kad vidite da su neke želje napisane onako neveštim rukopisom. Devojčica iz drugog razreda nacrtala je sliku sa mojim likom i nije bila zadovoljna, kao ne liči baš na mene. Ali, meni je to bilo lepo pa i da me je nacrtala kao Vuka Karadžića onako sa brkovima, jer suština nije u liku, već u gestu. Tu sliku ću premazati bezbojnim lakom i uramiću je – priča Slavko.

Kaže, da ga je drug koji je gledao snimak ispraćaja pitao šta je on to bio u školi i nije mu poverovao da je bio domar.

A šta domar zapravo radi u školi? Kako kaže Slavko, on radi kao hitna pomoć, za sve što se desi mora da reaguje u trenutku, ako procuri radijator, ako iskoči sklopka pa nestane struje, mora mnogo toga da zna. Mnogo je naučio dok je radio u viskozinom „Hemiremontu“ ali je uvek bio spreman da uči. On kosi travu, održava igralište, šta treba zavari, obavlja čak i fasaderske radove. Jednom rečju, kad je teško – tu je Slavko.

Kaže da je u ovoj školi podmlađen kolektiv i da je sa mladima lepo i lako raditi, uvek su spremni da pomognu, da razumeju.

– Navraćaću u školu, ovde su mi ostali dragi ljudi i deca, osmaci su mi već poslali pozivnicu za matursko veče. Imao sam prilike da nađem neko drugo radno mesto, ali ovde sam duhovno ispunjen, vlada pozitivna atmosfera, dečica su iskrena i tu nema laži. Nastavnici su tu da ih ponekad i iskritkuju, a ja sam ih tešio i pokušavao da ih posavetujem, onako drugarski – kaže nam Slavko.

I, eto, deca, za razliku od mnogih odraslih, pamte dobro delo i dobrog čoveka pa su ga baš drugarski i ispratila. I sigurno, nikada ga neće zaboravoti jer je ulepšao njihovo detinjstvo.

V. Mićić

 

Medijski prilog je prenet sa sajta redakcije loznickenovosti.com, članice PU “Lokal pres“.  

Odabir plasiranih medijskih priloga zasnovan je  na visokim profesionalnim i etičkim standardima koji se primenjuju u novinarstvu  lokalnih medija.