Разговор „о овим стварима“ са Гораном Миленковићем из борске Народне библиотеке може да вас доведе у стање „које не разумете“. Због тога смо целу ову дивну причу препустили њему

 

„Имао сам ту срећу да, као библиотекар, време проводим међу књигама. Књиге су невероватна бића. Али и ту несрећу да, због озбиљности и обима послова које подразумева савремено библиотекарство, не могу да их читам, чак ни у оној мери у којој то захтева сам посао библиотекара у својим јавно-културним и информативним аспектима. Овај моменат је озбиљно иритирајући, и само је додатно усложио мој однос према библиотекарству, дисциплини која је оптерећена идеологијом, самољубљем и недостатком снаге да буде то што би на речима хтела да буде. Стога сам написао читаву групу текстова који појашњавају мој став према свим тим проблемима. Већина њих објављена је у библиотечкој периодици и у зборницима који су остајали иза интернационалних стручних конференција. Мислим да у већини случајева нису дочитали шта ја заправо мислим. Можда тада не би ни били објављени. Наравно, имао сам и проблема због тога. Гледали су ме каткад попреко, коментари су били каткад оштри, каткад смешни. Можда од тога некад саставим књигу.

 

Писaње 

 

За разлику од послова који нужно служе за зарађивање новца, постоји оно друго, дубље и суштинскије, што ме на много убедљивији начин одређује. За то бих можда могао наћи једну заједничку реч – писање. Ту пре свега мислим на научни рад и на проучавање књижевности, пре свега српске књижевности 19. и 20. века. Али, и на есејистику, писање поезије и прозе, превођење, и на уметничку критику. Дакле, да бих зарадио новац и преживео, бавим се оним што ме не одређује. Осам сати рада у библиотеци, корисници са својим свакојаким наравима, рачунар, обрађивачки програми, комисије, претраживања, синдикат, све то у вези са стањем у једној пропалој и немуштој средини, пуној разврата и некултуре сваке врсте.

 

Оно што ме колико-толико одређује морам да освајам из града Бора. Ако је уопште нешто, у институционалном смислу, то је град инжењера и рудара, менаџера, технолога, правника. Бор није град културе и хуманистичких наука, и свако ко би се иоле озбиљније хтео остварити у њима, овде озбиљно пати. С друге стране, Бор је град дивљих и дубоких страсти, стављених у огроман контрастни процеп, и то је права храна за свакога оног који ствара, било шта, у књижевности, музици, визуелним уметностима. У том смислу, Бор је невероватан. Наравно, да будем јасан, храна је једно, а публика, институције, галерије, комуникација, људи, нешто сасвим друго. У том смислу, Бор је одавно престао да постоји на културним мапама наше државе.  Формално, на трећој сам години докторских студија, смер наука о књижевности, и спремам једну књигу научних огледа о српским књижевницима за скоро објављивање.

 

Када говорим о науци, тематику бих ставио на друго место. На првом месту је сам приступ који је одређен логиком научног рада, односно контитуитетом у окриљу једне науке. На другом месту је лични афинитет – блискост књижевног текста ономе данашњем, обриси савременог у ономе прошлом. Мени, рецимо, јесте узбудљивији Станислав Краков од Милана Ракића, али је једнако узбудљиво, из примарних интерпретативних разлога, видети у Ракићевим песмама како функционишу неки битни механизми стварања у језику.

 

Мојим суграђанима то ниуколико није занимљиво, а ја немам ту жељу да своје текстове спуштам на ниво општеобразовних. Мислим да је то стање на обострано задовољство. Нити ја давим њих, нити они ишта очекују од мене. Што се тиче места у граду у којем живим, жеља ми је да, када год могу, будем што неприметнији. Мислим да је то данас у многоме мера нормалности. А и здраво је.