Beli most, simbol
Vranja, most koji se, otkako je skinuta petokraka, nalazi na grbu grada, podignut
je 1844. godine. Zovu ga i “most ljubavi” jer je, po legendi, podignut u spomen
nesrećne ljubavi pašine ćerke Ajše i čobanina Stojana. Most svakog dana može da
se sruši. Zaštitni stubovi koji su prošle godine postavljeni kao potpora mostu
sa obe njegove strane, nakon samo nekoliko dana bili su isečeni i savijeni kako
bi vozila mogla da prolaze.
Građani koji žive pored Belog mosta su negodovali i
tada i celu godinu nakon toga. Predlagali su i da se u njegovoj neposrednoj
blizini napravi drugi most za vozila, a da se stari zaštiti, jer ovaj nije
statički projektovan da izdrži takvu težinu i frekvenciju vozila, te bi u
slučaju eventualnog rušenja neko mogao da strada.Malo je onih, međutim, koji se
na ovo obaziru i preko mosta, natovarenim vozilima, obično prelaze noću.
Sredina mosta je razrovana, ploča sa spoljne oplate visi nad rekom, a neke su
već popadale od vibracija izazvanih prelaskom vozila.
A pre desetak godina Beli
most, star nešto manje od dva veka, jednostavno je asfaltiran! Potom je uz
pomoć građevinske mehanizacije, bušilica, macola i kranova morao da izdrži još
jedan zahvat – skidanje istog tog sloja asfalta.
Hazis
“Prolaznici,
prođite jedanput preko mosta i vratite se. Videćete da je sagrađen za dobro
svakog čoveka” – reči su uklesane na ploči Belog mosta.
To dokazuje da je
on za Vranjance više od arhitekture, puta, veze, spajanja i razdvajanja. On je
od svog nastanka deo života ovog grada. Nadživeo je mnoge, preživeo svašta, bio
svedok, učesnik, inspiracija…
Zbog toga raduje odluka koju je nedavno donelo
Ministarstvo kulture Republike Srbije da za rekonstrukciju ovdašnjih kulturno-istorijskih
spomenika izdvoji izvesna finansijska sredstva. Uz dodatne donacije ministarstva
u Vranju se trenutno izvode radovi na rekonstrukciji Saborne i na Svetonikolske
crkve, a ovih dana, posle tri godine natezanja, počelo se, konačno, i sa
revitalizacijom Belog mosta.
Tursko kupatilo,
Amam, prati slična sudbina. Sagrađen je krajem 17. veka, u vreme kada je broj
turskog stanovništva u Vranju naglo porastao. Građen je od tesanog kamena i
opeke, unutrašnji prostor sastoji se od svlačionica, mesta za kupanje – halvata
i rezervoara za vodu – hazisa, a na krovu, prekrivenim ćeramidom, je pet kupola
sa staklenim okulusima, preko kojih se osvetljava unutrašnjost. Amam je
korišćen koliko je korišćen, a potom predat zaboravu i neminovno, propadanju.
Delimično
je obnovljen pedesetih godina prošlog veka, a pre tri godine UNDP je preko
Evropske agencije za rekonstrukciju odlučio da sa 70.000 evra finansira
konzervatorsko-restauratorske radove. Zamišljeno je da ovde bude smeštena konzervatorska
radionica i stalna arheološka postavka Narodnog muzeja. Radovi su “završeni” (komunalna
infrastruktura sa sanitarnim čvorom nije u funkciji, kao ni električne
instalacije, sistem zaštite, nema polica…) maja 2003. godine, a Amam je istog
dana kada je otvoren i zatvoren za posetioce! Kolektivno ushićenje “zajedničkim
uspehom” je trajalo dok glavni akteri sada već “slučaja Amam”, nisu videli leđa
finansijerima.
Nakon toga, na
relaciji Narodni muzej – Zavod za zaštitu spomenika kulture usledilo je mnoštvo
međusobnih optuživanja, od “vlage ima” do “nije tačno jer tamo žive pauci i
škorpije”, od “precizna sadržina ugovora koji je sklopljen između finansijera i
izvođača nije mi poznata”, kako je rekla v. d. direktora muzeja Snežana
Radivojević Petrović, do “čim nam odobre još sredstava – nastavljamo”, od
“eksponati će se oštetiti” do “kamenju ništa ne smeta”, od “ni beogradski
Narodni muzej nema posetilaca pa će Amam da ih ima” do “jedna prostorija može
da se koristi”… I tako bi to ko zna koliko trajalo da gradski oci nisu smislili
“novi plan”.
Složili su se da ovom spomeničkom prostoru neophodno pronaći novo
mesto u svakodnevnom životu Vranja i na jednoj od sednica Opštinskog veća
odlučili “da se Amam ustupi na korišćenje Direkciji za izgradnju grada koja će
u njemu otvoriti nacionalni restoran, jer Narodni muzej nije u stanju da se
brine o dodeljenom mu objektu”.
Kajla
U trenutku kada
imamo najmanji bruto nacionalni dohodak u Evropi, iluzorno je od države očekivati
da obezbedi sredstva za održavanje ovog i sličnih spomenika kulture, pa se
“snalaženje” nametnulo samo po sebi. Uostalom, kad može Haremluk što ne bi i
Amam.
Naime, arhitektonski
kompleks Pašini konaci, koji se sastoji od dve zgrade: Selamluka i Haremluka,
podigao je Rauf beg Džinoli 1765. godine. Zgrade su klasičan primer balkansko-orijentalne
arhitekture koju pored simetričnog rasporeda prostorija i fasadnih kompozicija,
karakterišu još i krovovi na četiri i više voda pokriveni ćeramidom. U Selamluku
je živeo paša i njegova muška pratnja, dok se u Haremluku odvijao porodični
život i u njemu su živele žene, deca i služinčad. U zgradi nekadašnjeg Selamluka
sada se nalazi Narodni muzej, osnovan 1965. godine, a u Haremluku, koji je
“Simpo” uzeo pod zakup na 20 godina i obnovio devedesetih godina 20. veka,
nalazi se poslovni klub – restoran.
Pomenućemo i oko
1850. godine izgrađenu kuću Bore Stankovića, velikog pripovedača, romansijera i
dramskog pisca, koji je rano ostao bez roditelja i odrastao sa babom po ocu,
baba Zlatom. Ona umire 1896. godine a Bora pritisnut materijalnom oskudicom,
dve godine kasnije, prodaje baba Zlatinu kuću. Juna 1967. godine kuća je
pretvorena u muzej, a ulica nazvana Baba Zlatina. Kasnije je i cela ulica
stavljena pod zaštitu države kao spomenički kompleks i na taj način postala deo
turističke ponude Vranja.
Na žalost, ovde
neveseloj priči o Baba Zlatinoj ulici nije kraj. Pre izvesnog vremena sama od
sebe se srušila "Tonetova kuća", kako je Vranjanci jednostavno zovu, gradjevina
koja je upravo zbog specifične arhitekture umnogome doprinosila utisku
"Borinog Vranja". Naime, kuću koja je bila pod zaštitom države je od
vlasnika otkupila Opština Vranje 1988. godine, da bi tek krajem 1999. godine
raspisala konkurs za njenu rekonstrukciju koja, na žalost, nikada nije izvedena
jer je SO Vranje imala u posedu dva važeća ugovora sa različitim investitorima,
a da nijedan od njih prstom nije mrdnuo dok je "Tonetova kuća" još
postojala!
Ako tome dodamo
da je na samo pedesetak metara od Borine kuće nedavno izgrađena moderna višespratnica
od stakla i čelika i da Direkcija za izgradnju grada planira vađenje kaldrme i
asfaltiranje Baba Zlatine ulice, možete samo zamisliti koliko ova ulica podseća
na "staro, Borino Vranje" što je, valjda, bila osnovna ideja kada je
ova ulica stavljena "pod zaštitu države".
U samom gradu
postoji još na desetine starih varoških kuća, koje su dugi niz godina pod
zaštitom države kao nepokretno kulturno dobro. One predstavljaju ogledalo
nekadašnjeg društvenog života, zdanja su u kojima se mogu prepoznati uticaji
ideologija i politika koje su dolazile i prolazile. Te kuće su, poput prelepe
Kuće Rašića s kraja 18. veka koja se nalazi u neposrednoj blizini Amama, deo
kulturne baštine Vranja, ali ne i turističke ponude jer se nalaze u jadnom
stanju.
Nema spora da oni
čija je kuća vlasništvo moraju ulagati u nju, a ne samo čekati da neko “uskoči”
sa novcem, ali je istina i da su iznosi previsoki i da bi i sam grad trebalo da
se pobrine za svoje kulturno nasleđe, a ne daje ni dinara. Starim objektima
naći novu namenu i nije tako loša ideja, ali zar to mora biti kafana? Bojimo se
da su se opasno izmešali urbano i ruralno. Nova elita je zauzela najviše kote,
spojile su se brojanica, kajla i oni što vole oni da parkiraju svoje automobile
tik uz sto za kojim ručaju. No, o tom potom, jer “vranjski recept” se, izgleda,
opasno primio.