Sombor – Iako je tajnost njenih poslova jedna od glavnih
odlika birokratije (u Marksovoj negativnoj definiciji za razliku od Veberove
pozitivne), ta namera joj je u Somboru, čini se, uzaludna. Ne samo zbog duge
demokratske i građanske tradiciju sredine, već pre svega zbog izgrađenosti
institucije javnog mnenja koja je u gradu zelenila i mnogo godina pre Petog
oktobra rušila političare, direktore, razne “garniture”, sve one koji su
pokušali da od očiju javnosti sklone svoja (zlo)dela.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog
značaja tu činjenicu je definitivno zacementirao, ali, ne bi birokratija bila
to što jeste, kad ne bi pronalazila razne načine da zadovolji formu i izbegne
suštinu. Odnosno, pravo javnosti da sazna istinu. Tako se, ponekad, u tu svrhu
umesto konkretnih odgovora javnosti predočavaju članovi raznih zakona, koje,
razume se, možemo tumačiti prilično rastegljivo, baš poput “kaučuk definicija”.

 

“Kaučuk definicije”

 

Primera radi, kada su lokalne “Somborske novine” pre dve
godine pokrenule možda i najčitaniju rubriku “Građani pitaju…” (“…nadležni
odgovaraju”), u kojoj svakog petka tri građanina postavljaju pitanja, najčešće
iz svakodnevne, životne problematike, a uredništvo lista pronalazi odgovor(n)e,
ona je predstavljala pokušaj da se razni direktori, načelnici, šefovi,
primoraju i naviknu da komuniciraju sa javnošću. Njihovi odgovori – najviše je
pitanja za predsednika opštine, načelnika Komunalnog odelenja, ostale opštinske
službe, potom za policiju, JKP “Energanu”, “Čistoću”, “Parking servis” –
uglavnom su bili prilično jasni i dati u poželjnom roku od par dana. Međutim,
kad bi se dogodilo da je pitanje škakljivo, ili je na njega teško dati jasan
odgovor, prosto bi se citirali paragrafi koji tretiraju nadležnu problematiku.
Nezadovoljnim građanima je, stoga, omogućeno da reaguju u narednom broju lista.

 

Ono što ne ide na ruku večnoj želji birokratije za
tajnošću je raznolikost i razvijenost medijske scene u Somboru. Bilo bi veoma
glupo da neki (recimo) lokalni medij pokuša da prećuti skandal ili aferu, kad o
tome celu Srbiju obaveštava bar desetak dopisnika štampanih i elektronskih
medija. Teško bi bilo da o nečemu ne saznaju Somborci a da o tome priča ostatak
države. Jednom prokockano poverenje ovdašnjeg prilično kritički nastrojenog
javnog mnenja teško se može povratiti, a mediji koji friziraju stvarnost
osuđeni su na gubitak publike i na sigurno odumiranje. Naravno da je svemu tome
doprinela i privatizacija medija i nemogućnost diktiranja javnog mnenja iz
jednog centra (kao nekada komiteta SK).

 

“Ko ste vi da pitate!?”

 

Da su somborski novinari poprilično nezgodni, ali i
jedinstveni kad je u pitanju odbrana časti profesije, svedoči i nekoliko
primera zajedničkog napuštanja konferencija za medije. Nekad zbog neobjašnjivog
kašnjenja političara koji su ih zakazali, nekad iz drugog razloga. Poslednji
primer sa somborskog Pedagoškog fakulteta govori tome u prilog.

 

U jeku sukoba jednog profesora sa rukovodstvom, odnosno
dekanom fakulteta, zakazana je konferencija za novinare na kojoj je, naravno,
sedma sila očekivala odgovore na neka nezgodna pitanja. Umesto toga, prisutni
profesori su počeli da iznose podatke o “dostignućima i učinku” rukovodstva
fakulteta u prethodnom periodu. Budući kratkih fitilja, novinari su se brzo
povratili od iznenađenja i počeli da postavljaju prava pitanja. Izvesni
profesor Berar im je na to odgovorio u stilu “ko ste vi da vam mi o tome
govorimo?!” U znak protesta usledilo je jedinstveno napuštanje konferencije
novinara koji prosto više nisu želeli da učestvuju u lakrdiji.

 

Naravno da je somborska ali i celokupna srpska javnost
narednih dana bila obaveštena o celom slučaju, ali ne na način kako su to
zamislili organizatori i sazivači “tiskovne” konferencije.

 

Kad dopisnici čupaju 
kosu

 

Treći aspekt priče o pravu građana na informacije od
javnog značaja dotiče se institucija koje su tradicionalno zatvorene za javnost
(poput policije, delom i sudstva), i doziraju informacije onoliko koliko im
odgovara. Primera radi, za svaku širu informaciju, izuzev redovnih dnevnih, ali
i šturih izveštaja somborskog SUP-a, potrebno je zatražiti pismeno odobrenje. Zahtevu
se najčešće izađe u susret, dan, dva, ili tri kasnije… Možete da pretpostavite
šta o tome misle, na primer, dopisnici dnevnih listova, u slučaju većih
kriminala, nesreća, paljevina, kada urednici traže HITNU informaciju. Nesrećni
novinari se tada, nemajući šta drugo, pozivaju na ono čuveno “prema nezvaničnim
informacijama…”

 

Da je većina čelnika državnih i ostalih institucija i
ustanova u Somboru ipak svesna značaja javnog mnenja svedoči sve češće
imenovanje osoba za odnose sa medijima, bilo da se zovu “PR”-ovi ili nekako
drugačije. Tako je i čak i Trgovinski sud (regionalna ustanova) nedavno
imenovao osobu za tu vrstu poslova. Sve jače somborske stranke već odavno imaju
svoje “PR”-ove. Sad, koliko su to adekvatne i sposobne osobe, drugo je pitanje.

 

U celoj priči je interesantno i iskustvo ličnosti koja
obavlja posao sličan novinarskom, možda i teži. Reč je o opštinskom ombudsmanu
Irini Burka Parčetić, nekoj vrsti “narodnog advokata” za ispravljanje nepravdi.
Prema njenim rečima najčešće žalbe nekoliko stotina građana koji su joj se za
dve prethodne godine obratili odnose se na rad opštinskih komunalnih i ostalih
službi.

 

– Na početku moja funkcija nije shvatana ozbiljno od
strane opštinskih službi i umesto da odgovore na moje predstavke, one su često
primenjivale lukavstvo “ćutanja administracije”. Stanje se sada polako menja,
ombudsmana shvataju sve ozbiljnije, sve je manje “ćutanja administracije” i
drugih vidova opstrukcije – tvrdi Irina Burka Parčetić.

 

Možda je u njenim rečima sadržana suština cele priče:
birokratija se otvara onoliko koliko je javnost (kojoj je ona po definiji
suprotstavljena) pritiska. Bilo da se u početku opire “ćutanjem
administracije,” bilo raznim lukavstvima poput navedenih odgovora u vidu
“kaučuk definicija.” U Somboru “treniranje” birokratije od strane slobodnog i
demokratskog javnog mnenja traje već prilično dugo. Uostalom, poznata je
činjenica da se istina može privremeno sakriti, ali, pokulja na površinu kao
bujica kad se tome najmanje nadamo. Svesni su toga i svi oni koji nikada nisu
preterano voleli novinare… Danas ih barem poštuju.