Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava doneo je, na osnovu predstavke beogradskog JUKOM-a (Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava), meritornu odluku da je država Srbija u slučaju krivične osude Željka Bodrožića, novinara i urednika „Dnevnika“ i „Kikindskih“, ugrozila slobodu izražavanja zagarantovanu članom 19. Pakta o građanskim i političkim pravima. Ovaj slučaj, koji je YUCOM vodio pred Komitetom Ujedinjenih nacija za ljudska prava, predstavlja prvu odluku ove vrste kojom se našoj državi nalaže da preduzme konkretne mere, uključujući ukidanje presude, restituciju kazne, kao i vraćanje sudskih troškova.



Bodrožić je osuđen maja 2002. godine po privatnoj tužbi Dmitra Šegrta, generalnog direktora „Toze Markovića“, zbog teksta „Rođeni za reforme“, objavljenog januara te godine u nedeljniku „Kikindske“. Sudija Opštinskog suda u Kikindi, Smilja Sarić-Radin, Bodrožića je proglasila krivim za uvredu (krivično delo uvrede iz čl. 9 st. 2 KZS) i nanošenje štete ugledu tužitelja i razrezala kaznu od deset hiljada dinara uz plaćanje ostalih sudskih troškova, što je sve ukupno iznosilo preko 40 hiljada dinara. Ročišta povodom slučaju bila su takođe za pamćenje: iz „Toze“ su autobusom dovoženi radnici ne bi li generalnom direktoru i u sudnicu pružili podršku, iako se radilo o privatnoj tužbi, a kako su na suđenja dolazile i Bodrožićevi prijatelji i kolege, atmosfera je sve vreme bila na ivici incidenta, da bi nakon izricanja presude i došlo do fizičkog kontakta suprostavljenih strana.



Sporan je bio deo teksta: „… Nakon što je Tozine milione spiskao na kampanju SPS-a i JUL-a i na druge partijske igrarije, nakon što mu je Sloba, pre nego što su ga „skembali“ u haški zatvor, tepao „moj drug Dmitar“, nakon što je sa Šešeljem organizovao proteste zbog „ćorkiranja“ druga Slobe, nakon zvezdanih partijskih trenutaka koje je doživeo u prvoj polovini prošle godine (postao šef socijalista u saveznom parlamentu, član najužeg rukovodstva…) uvidevši da „nema više trte-mrte“, odlučio je da „pokaže srednji prst“ i svojoj partiji i postane „veliki pobornik“ reformi koje sprovodi Vlada druga, ops, gospodina kancelara Đinđića…“.



Odbrana je tvrdila da da nema ničega što je neistinito u tekstu, da sve što je napisano predstavlja pravo stanje stvari i da ne može biti ničega što je objektivno uvredljivo za Šegrta. Priloženi su dokazi iz Službe za platni promet o „Tozinom“ finansiranju kampanje tadašnjih vladajućih partija, zatim intervjuu Slobodana Miloševića na TV Palma u kojem se hvalio svojim „drugom Dmitrom“, priloženi su snimci i fotografije događanja ispred kapija „Toze“, 3. oktobra 2000. godine, kada je Šegrt pokazivao srednji prst i lakat koloni demonstranata, kao i njegove izjave tokom devedesetih, koje su pravi primer govora mržnje, jer je svoje političke protivnike diskvalifikovao kao izdajnike, produžene ruke NATO-pakta, crnokošuljaše, profašiste. Odbrana se pitala i kakav uopšte ugled takvog čoveka i da li se rečima poput „trte – mrte“ može ugroziti.



Ispred JUKOM-a Bodrožića je tada zastupao mladi advokat Dušan Ignjatović, koji je sudiji Sarić-Radin predočavao da je sloboda javnog izražavanja zagarantovana i da političari moraju više biti izloženi kritikama javnosti nego obični ljudi zato što ih sam posao navodi da budu pod lupom javnosti. Sudu je dostavljen i čuveni „Slučaj Ligens“, iz 1975. godine, koji na neki način predstavlja prekretnicu u sudskim procesima protiv novinara. Naime, ovaj austrijski novinar je oštro kritikovao tadašnjeg austrijskog kancelara Brunu Krajskog i austrijski sud ga je osudio zbog uvrede, međutim Evrospki sud za ljudska prava je tu odluku poništio na osnovu Evropske konvencije o ljudskim pravima.



Sve to nije ništa značilo Smilji Sarić-Radin, koja se tokom suđenja Bodrožiću obraćali sa „ti“, a Šegrtu je persirala i govorila „gospodine direktore“. Iste argumente nije uvažio ni Okružni sud u Zrenjaninu, odnosno krivičnom žalbeno veće, sastavljeno od sudija Velimira Mijatovića, kao predsednika veća, te Miše Popovića i Petera Kiša, kao članova veća. Po njima jedan broj upotrebljenih reči imaju izrazito uvredljivo značenje i zbog tih reči i ceo tekst je „dobio uvredljiv karakter za privatnog tužioca“:



– Konstatacijom da je „spisko Tozine milione“, privatni tužilac je omalovažavan kao rukovodilac, rečima koje kažu „da je odlučio da pokaže srednji prst i svojoj partiji“ predstavljen je kao primitivna i nekulturna ličnost, a sa „tepao“ omalovažavan je, iako je zrela, odrasla i odgovorna osoba – pisalo je u presudi Okružnog suda.



Nakon toga JUKOM i Bodrožić su se obratili državnom tužiocu da pokrenu proces zaštite zakonitosti, a kad je i to odbijeno, ostalo je da se uputi predstavka Komitetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija, koji je nakon tri godine presudio i državi Srbiji naložio i da nadoknadi štetu Željku Bodrožiću, koju je pretrpeo kršenjem prava iz Pakta o političkim i građanskim pravima. O preduzetim merama država je dužna da u roku od 90 dana dostavi izveštaj Komitetu Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Takođe, država je dužna da obavesti javnost o ukinutoj presudi.