RK Vranje je isteran iz Prve lige, a slična sudbina čeka sve lokalne klubove u kolektivnim sportovima ukoliko, koji slučajem, izbore plasman u najviši rang: para za takmičenje na tom nivou najverovatnije neće biti

 

Budžetske stavke pod zajedničkim simboličnim nazivom „igre za narod“ posebno su važne svakoj vlasti, pa i lokalnoj. Kako hleba odavno nema dovoljno, od neprocenjive je važnosti za lokalnu vrhušku da ponudi atraktivne kulturne i sportske sadržaje, ne bi li nadomestila privredno propadanje i sve prisutnije siromaštvo. Kada se pogleda trošenje para iz budžeta za te namene, zaključak je da nismo mnogo oskudevali u tom smislu. Međutim…

 

Skandali i naplate

 

Ovu godinu na lokalu je obeležio nezapamćeni sportski skandal: Rukometni klub Vranje, koji je trebalo da predstavlja grad u najelitnijoj državnoj ligi, eliminisan je iz svih takmičenja do sledeće sezone, kada će moći da nastupi tzv. beton ligi. Razlog: nije bilo dovoljno para da se pokriju elementarni troškovi nastupa u državnom prvenstvu.

 

Zoran Antić, predsednik Sportskog saveza, slaže se da je to bruka za gradski sport, ali smatra da krivica ne leži na lokalnoj vlasti.

 

– Iz budžeta je rukometašima prebačeno onoliko para koliko je i bilo planirano, a za ostalo je trebalo da se pobrine uprava kluba pronalaženjem sponzora – tvrdi Antić.

 

Zaista, ukoliko se pogleda desetomesečni izveštaj o trošenju budžetskih para za klubove, ispada da je Antić manje-više u pravu. Prema tom dokumentu, RK Vranje je do 31. oktobra ove godine dobio 70 odsto planiranih sredstava, odnosno nešto preko šest miliona dinara, i na listi od tridesetak lokalnih sportskih klubova i udruženja drugi je po visini potrošnje. U čemu je, dakle, problem?

 

– Za osnovne potrebe takmičenja u Prvoj rukometnoj ligi Srbije potrebno je 150-200 hiljada evra. Nekada, kada je privreda bila jaka, nije bilo teško da se pronađe taj novac. Danas je privreda posustala i para jednostavno nema – objašnjava Antić.

 

Iz svega navedenog može se zaključiti da slična sudbina čeka sve lokalne klubove u kolektivnim sportovima ukoliko, koji slučajem, izbore plasman u najviši rang: para za takmičenje na tom nivou najverovatnije neće biti.

 

Za neke klubove i sportiste, međutim, sredstava ima i više nego što je bilo određeno budžetom: recimo, OFK „Pavlovac“ dobio je 168 odsto planiranih para, odnosno 287.000 dinara; Kik boks klubovi „Vranje“ i „Junior“ potrošili su 137, odnosno 138 odsto, a preko plana su zahvatali i odbojkaši, stonoteniseri, rukometašice, te šahisti i odgajivači golubova.

 

Ipak, gledajući devetomesečni izveštaj o trošenju budžetskih para, reklo bi se da je najbolje prošao Sportski savez, koji je za programske aktivnosti „sljuštio“ 210 odsto planiranih sredstava iliti blizu 14 miliona dinara. Antić, međutim, tvrdi da dobar deo tog novca, oko 2,5 miliona, zapravo nije dat za rad Sportskog saveza.

 

– Stalno smo bili u blokadi zbog izvršnih sudskih rešenja po tužbama protiv klubova iz nekog ranijeg perioda. Ne znam tačno iz kojih godina su ta potraživanja, ni ko je sve tužio, ni po kom osnovu, niti nas je ko obaveštavao o tome da postoje sporovi. Sportski savez nije preuzimao obaveze klubova, a tamo su potpisivani ugovori, što znači da su oni ti koji bi trebalo da budu u blokadi. Sada nama skidaju pare, po sistemu dužnikov dužnik, iako mi sa svim tim nemamo nikakve veze – ogorčen je Antić, uz napomenu da je vrlo simptomatično to da je većina naplata pokrenuta od strane jednog advokata.

 

Đavo je, dakle, došao po svoje. Ceh za neodgovorno ponašanje raznih garnitura lokalnih vlasti prilikom određivanja prioriteta, odnosno rukovodstava klubova za dovođenje igrača sa strane sumnjivog kvaliteta konačno će morati da se plati. Sve to, međutim, neće vratiti rukometaše tamo gde im je mesto, za šta su se izborili radom i kvalitetom, niti smanjiti ogorčenje građana.

 

Bez kukanja u kulturi

 

Koliko je, pak, bilo para za veselje, odnosno za kulturno-zabavne sadržaje? Prema pomenutom izveštaju, do 30. septembra ove godine na kulturu je potrošeno onoliko koliko je i planirano: 73 odsto iliti nešto više od 70 miliona dinara. Šta smo dobili zauzvrat?

 

Kao i prethodnih, i ove godine održani su „Borina nedelja“, „Stari dani“, „Karanfil devojče“, „Borini pozorišni dani“, a našlo se para (1,5 miliona) i za podršku brojnih lokalnih stvaralaca, odnosno za finansiranje pedesetak projekata u raznim umetničkim oblastima.

 

Član Gradskog veća zadužen za ovu oblast, Zoran Najdić navodi da je grad imao dva prioriteta u kulturnoj politici: infratsrukturna ulaganja i kulturni turizam, te realizaciju programskih sadržaja koji korespondiraju sa zbivanjima u regionu.

 

– Za kulturu je iz gradskog budžeta za 2011. planirano 6,5 odsto sredstava, što je znatno više nego ranijih godina, ali više nema „duvanja“ faktura kao nekada. Trošenje para građana je sada veoma transparentno. Stojim iza svakog potrošenog dinara i građani mogu da prekontrolišu kako smo i na šta davali novac – kaže Najdić.

 

Pre samo nekoliko godina, međutim, bilo je gotovo nemoguće utvrditi koliko koštaju „Dani Vranja“ (koju je nova lokalna vlast preimenovala u „Stare dane“). Tadašnji Organizacioni odbor nije pravio jedinstveni završni račun, niti je ko od političara želeo da saopšti koliko je para potrošila Opština i ko su privatni donatori koji su finansirali gostovanje pojedinih grupa (recimo, tek godinu dana kasnije je saopšteno da je 2006. za muzičke grupe izdvojeno 22,5 hiljada evra, ali ne i ko su sponzori)

 

Преко плана

 

Najdić kaže da su ove godine programi gradskih manifestacija podignuti na viši nivo u odnosu na ranija vremena, posebno apostrofirajući „Stare dane“, jer su građani mogli da vide brojne izvođače iz Srbije i regiona koji nekim komercijalno-menadžerskim kanalima nikada ne bi došli u Vranje. Ovde su u prethodna dva leta nastupili, pored ostalih, Masimo Savić, Kemal Monteno, Leb i sol, Feruz Mustafov, Zvonko Bogdan, ali i mnogi talentovani i nedovoljno afirmisani umetnici. Za grad u kojem, van ove manifestacije, gotovo da nema ozbiljnih koncerata, to je sasvim zadovoljavajuće, posebno zato što je ulaz besplatan.

 

– Voleo bih da građani uporede kvalitet programa koje smo imali pre nekoliko godina sa ovim što imamo danas, ali i svote novca koje su potrošene na sve to – kaže Najdić.

 

Da li je sve to dovoljno? Pa, zavisi od pojedinačnih ukusa i afiniteta, ali je činjenica da je para premalo, posebno ako se ima u vidu da se u drugim oblastima na lokalu troši često i preko zacrtanih planova.

 

– Ponekad sebi zameram što ne kukam kao drugi, što ne molim da se izdvoji više za kulturne sadržaje – jada se Najdić, komentarišući činjenicu da su neki budžetski korisnici uveliko premašili troškovne okvire.