U likovne galerije vraća se zaboravljeni običaj svečanog otvaranja izložbi. Negde nikada nije ni bio zaboravljen. Jedno od takvih mesta je Galerija Gradske biblioteke, gde je, 15. oktobra, stihovima Vislave Šimborske, otvorena izložba Jovane Jankov iz Pančeva i Marka Višića iz Leskovca
Oboje su akademski obrazovani slikari. Ona je prošle godine diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Darije Kačić, a on 1999. godine, na Fakultetu umetnosti u Prištini, u klasi profesora Zorana Furunovića. Magistrirao je na istom fakultetu šest godina kasnije.
Pozdravno slovo održao je direktor biblioteke Dejan Bosnić, a svečanoj atmosferi doprinela je Biserka Rajčić, čitajući svoj prevod stihova Vislave Šimborske i njen gost, poljski publicista Jaroslav Ronek, koji ih je čitao u orginalu.
Osim što pripadaju generaciji mlađih slikara, naročito Jovana Jankov, autori se u osnovnim izražajnim opredeljenjima poprilično razlikuju. Naša sugrađanka je sklona figuraciji, na trenutak njeni radovi podsećaju na dela zrelog Tuluza Lotreka, naročito detalji sa časova flamenka, koji uči poslednje tri godine. Marko Višić je klasičan predstavnik apstraktnog slikarstva i među njima nema dodirnih tačaka. Ili možda, ipak, ima. Pitali smo Marka Višića otkud to da slikar iz Leskovca izlaže sa slikarkom iz Pančeva u njenom gradu.
– Jovanu sam upoznao na likovnoj koloniji u Ohridu i od tada smo u vezi. Nije ovo zbog slika i grada Pančeva, nego zbog ljubavi. Imamo vremena da počnemo da krademo jedno od drugog i da onda više sličimo. U Leskovcu je bogata likovna scena, a ja sam, i pored 33 godine, još uvek uvršten u mlade slikare. Već deset godina se bavim profesionalnim radom, nemam status slobodnog umetnika jer u Leskovcu, kao ni u Pančevu, ne postoji volja da se to reguliše – rekao nam je Marko Višić.
Jovana Jankov dobro vlada crtežom, što je osnova slikarskog umeća. Tako se desilo da su neke njene skice prerasle u prava umetnička platna. U biblioteci je izložila dva ciklusa.
– Jedan ciklus predstavljaju radovi nastali tokom studija, inspirisani flamenkom, a plavi ciklus je nastao posle akademije. To su autoportreti i faza koja još traje. Nastaviće se. Posle toga verovatno ću se vratiti flamenku, ali videćemo kako će to tada da izgleda. Flamenko za mene nije samo relaksacija jer naša profesorka Olga Valentić priprema nas kao profesionalce. Ona je pripadnica stare škole. Radi to revnosno. Sviranje kastanjeta je uzbudljivo. Prosto su me povukle ta melodija i ta ritmika. Pokušavam da oživim tu atmosferu i svoj doživljaj. A kao trupa smo imali nekoliko javnih nastupa i imamo ponude za nove – objasnila je Jovana Jankov svoju fascinaciju.
Biserka Rajčić u katalogu izložbe konstatuje da mlada pančevačka umetnica, iako je tek u početnoj stvaralačkoj fazi, nema problema s identitetom:
„Najjednostavnije rečeno, ona je pronašla sebe. Prepoznajemo je i sadržinski i formalno. Dokazuje nam da je, bez obzira na teške prilike u kojima živimo, sve moguće. Pre svega moguće je naći svoj put. Ne ugledati se na druge…“ Prema njenim rečima, estetika Jovane Jankov mogla bi se okarakterisati kao modernistička, u najboljem smislu te reči, jer ona ne slika samo ono što vidi. Ona kreira stvarnost.
Galerija Gradske biblioteke još jedan je od likovnih prostora u kojem se ozbiljno kreira izlagačka delatnost. To potvrđuje izložba ovo dvoje stvaralaca
Vrcaju iskre
Otvaranju izložbe prisustvovala je i profesorka flamenka iz Beograda, Olga Valentić. Ona je učenica Olge Grbić-Tores, koja je još 1939. godine u Jugoslaviju donela španske igre. Prema rečima Olge Valentić, naš narod, a pri tome misli na etničke grupe s teritorije čitave Jugoslavije, nadaren je za razne vrste plesa, pa i za flamenko.
– Jovana Jankov je samo naizgled jedno smireno i staloženo biće, kada stupi na scenu samo vrcaju iskre – poverila nam je doajenka flamenka u zemlji.