Kada je začeta priča o decentralizaciji i “debeogradizaciji” , najviše sredinom prošlog leta u vreme vanradnih lokalnih izbora u opštini Bor, Mlađan Dinkić je izračunao da bi se izmenama zakona o finansiranju lokalnih samouprava u opštinsku kasu slilo više stotina miliona dinara. Bila bi čak uvećana i sredstva transfera. I ne samo to. Od samostalnosti i vezivanja za regionalnu celinu kakva je Timočka krajina, a udaljavanjem od centralizovanog Beograda, boljitak bi se osetio i u još nekim oblastima života.

 

Danas se lokalni budžet Bora potpomaže nemalim novcem i od poreza na zarade, jer u RTB Bor se dobijaju lepe plate. Današnji prosek oko 5.000 zaposlenih veći je od 55.000 dinara, ali se očekuje da će iduće godine, ukoliko ostane ista cena bakra i zlata na svetskoj berzi, prosek zarada dostići – 1.000 evra. To nije nedostižno i, ukoliko bude još povoljnosti, kao i “pristojnog udaljavanja” od Beograda (mada vlada strah da će prestonica uzimati pare od Bora kao što je to bilo decenijama u Titovo vreme, pa i kasnije), grad bakra brže će se razvijati i više ličiti na urbanu, savremenu sredinu.

 

– Ne krijem da je sada u opštinskoj kasi više para, ali je i čvršća saradnja sa kombinatom bakra koji je odavno premostio regionalne granice. Zahvaljujući i RTB Bor naša opština je upućena na saradnju i sa strancima. Na primer, švajcarski Glenkorn jedan je od  najvećih donatora za uređenje grada. Obezbedili smo 500.000 evra od poslovnih partnera kombinata bakra za nove ulice, obnovu starih zgrada, vodovode u selima, opremanje škola i dečjih vrtića. Imamo više “manevarskog prostora” nego ranije. Ne moramo za sve da pitamo Beograd. Verujem da uskoro nećemo moradi da zbog kojekakvih formalnosti mesecima čekamo dozvole za uspostavljanje bliskih poslovnih odnosa sa pobratimskim gradom Krezo u Francuskoj ili Hmeljnickim u Ukrajini. Istovremeno , ne žalimo se što danas imamo i više para od NIP-a, ali to ne znači da ih ne bi mogli prikupiti i na druge načine. Sad smo dobili 100 miliona dinara za proširenje jedne od glavnih ulica i izmeštanje saobraćaja iz centra grada. Kad uskoro ozakonima vraćanje imovine opštinama i kad se reše nezakonite i loše privatizacije, dobićemo ogromne mogućnosti u razvojnim projektima i poboljšanju standrada građana – kaže Nebojša Videnović, predsednik opštine Bor.

 

U opozicionim strankama, pa i SPS, nisu blagonakloni prema decentralizaciji, jer istočna Srbije je suočena sa narastajućom rumunizacijom vlaškog življa. Ovaj deo Srbije je i geografski odvojen, tako da je Timočka krajina odvajkada regija za sebe. Već tri, četiri godine unazad zagovara se i evro-regionalno povezivanje sa susednim oblastima u Rumuniji u Bugarskoj. Ipak, lagano bežanje od beogradskog centra moći je, izgleda, svima potrebno. Ovde je i danas, ne sa euforijom, važna kriliatica: Bor radi, Beograd se gradi. Tu floskulu pokušavaju da nametnu neki lokal-patrioti kako bi na taj način skrenuli pažnju šire javnosti na ugroženost vlaške populacije, što je apsolutno netačno.

 

– Svakom je jasno da je Bor svojevremeno i bukvalno izdržavao mnoge beogradske institucije. Na zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta i danas stoji tabla sa zlatnim slovima koja podseća na “bakarnog” doboročinitelja. Sagradili smo 90 odsto HE “Đerdap”, prugu Bor-Majdanpek, stotine kilometara dalekovoda, na hiljade stanova. Direktive su stizale iz centrale. Ni danas nije puno bolje. Zato je, recimo, biranje investitora, izdavanje raznih dozvola, odlučivanje o kapitalnim projektima, najbitnije da krene iz lokala. Vezivanje sa nacionalnom ostrašćenošću i strahom od rumunizacije, nije tema za ovu priču – ističe dr Predrag Balašević, predsednik Vlaške demokratske stranke Srbije.

 

Bor je već suočen sa pitanjem vraćanja imovine onima koji su je i stvorili. Velelepni Dom kulture, u središtu grada, pod ingerencijom je države. To je i osnovni razlog što o njemu niko ne brine. Dotrajale betonske terase svakog časa prete da se obruše i da strada neko od radnika u toj zgradi ili prolaznika. A dom je, pre više od tri decenije, sagrađen parama iz samodoprinosa. Iz istih izvora osamdesetih godina sagrađena je najveća pekara u Timočkoj krajini kapaciteta 32.000 hlebova dnevno. Tu imovinu danas koristi privatna firma “Mlinolup” koja je navodno kupac, mada se ne zna ni sa kojim parama, ni dozvolama. Do pre dva meseca, deceniju unazad, propadalo je zdanje “Kapija Bora” na ulazu u grad, jer je objekat bio i svačiji i ničiji. Ko će na kraju postati vlasnik niko ne može da tvrdi, mada i opština ima ulagački deo. Mnogo je takvih i sličnih primera. Svuda gde je država titular, kao po pravilu, nije valjano, niti ima neke vajde. Novim zakonima i propisima trebalo bi da se “siđe” u lokalnu sredinu koje će odgovarati i brinuti o imovini na svojoj teritoriji. U Novom gradskom centru, primerice, postoji oko 100 kvadrata poslovnog prostora za koji se igrom slučaja tek pre dve godine saznalo da je državna svojina. Stambeno preduzeće je sve dotle naplaćivalo kiriju od korisnika, sada su tamo kancelarije Mesne zajednice.

 

Da je Bor pitan 2002. godine hoće li se privatizovati Brestovačka Banja, jedna od najstarijih i najlekovitijih u Srbiji, nikad na takvu transakciju ne bi pristao. Ova, kao i još neke pogubne privatizacije, moraće najhitnije da se preispitaju. Ne samo što su loše, nego i što nisu bile potrebne. Agencija za privatizaciju i danas vedri i oblači, niko ne može da im se suprostavi, mada je kristalno jasno da se nezakonski krčmi okolina Borksog jezera i da je nadavna promena vlasništa rudnika kvarca Belorečki peščar (u sastvu RTB Bor) nepovoljna i za radnike, ali, veruje se, i državu. Od tog posla neće imati koristi ni opština, mada se trenutno tako ne misli, jer je na vlasti Dinkićeva stranka.

 

– Bez obzira ko zagovara regionalizaciju, u lokalu će, u većini slučajeva, biti za tu varijantu. U Timočkoj krajini, doduše, vlada strah da takva podela ne ugrozi čvrste nacionalne odnose, ali ako postoji korist za narod, onda je to izvodljivo.  Kako će se “podeliti” neke druge nadležnosti kao u sudstvu, zdravstvu ili školstvu, to je posebno pitanje. Nama je najvažnija ekonomska stavka, jer je RTB Bor mnogo davao i daje i državi, i Beogradu, pa i celoj zemlji. Opasnost od previše vlasti lokalnim vođama nije za zanemarivanje. Zato nadležnosti moraju da budu strogo postavljene i da lokalni i regionalni “knjazovi” ne mogu da vršljaju kako im se prohte. Odgovornost prema vrhovnoj vlasti ne sme da izostane. Nije naodmet razmisliti i o tome hoće li takva podvojenost uticati na cepanje zemlje – izričit je Dragan Marković, predsednik borskog DSS.

 

A što se tiče aktuelne regionalne povezanosti, ona je i dalje u povoju.  Postoje konačni dogovori o regionalnoj deponiji u Halovu, u zaječarskoj opštini, ali se od projekta nije puno maklo. U Zaječaru bi jedva dočakali da se taj projekat ne dira iz njihovog atara, u Boru su nevoljno dali saglasnost, u Majdanepku (zbog udaljenosti) još manje o tome razmišljaju. Njabolji dokaz saradnje je regionalni vodosistem “Bogovina” koji je trebalo da poveže Boljevac-Bor-Negotin-Zaječar-Knjaževac. Voda je stigla do Bora, gde je osnovano i Javno preduzeća “Bogovina”. Više od toga nije se moglo, mada je Negotin svakog leta žedan. Zaječarci imaju svoju grlišku akumulaciju i zato im, bar narednih 30 godina, ne pada na um da se povežu sa “Bogovinom”, mada će jednog dana morati da se privole toj opciiji.

 

Ipak, najviše zahvaljujući centralizovanoj državi, dva najveća grada, Bor i Zaječar, nakon gotovo četiri decenije odugovlačenja, spojio je novi put Bor-Zaječar preko Nikoličeva. Kada se dogodi, a to je neminovnost, da ova trasa dužine 20 kilometara, postane i  glavno čvorište industrije, turizma i ugostiteljstva, stanovanja i trgovine, onda će to biti jedan veliki ruralni centar kakav Evropa želi. Ostaje da kroz regionalne institucije takav idejni projekat  postane stvarnost. Da je začetak takvog plana plodonosan, treba samo pogledati razne objekte i industrijske hale kako već niču s obe strane puta od Bora prema Zaječaru.

 

– Regionalizacija u Timočkoj krajini ima uslove da uspe, jer je decentralizacija uglavnom gotova stvar. Nije reč samo o htenjima URS i Mlađana Dinkića, već je to prioritet, pogotovu za brži razvoj pojedinih područja koja su izrazito turistička ili rudarska, poljoprivredna. Nema tog ko bolje od nas zna šta je najpotrebnije u Timočkoj krajini. Jeste država samo ove godine izdvojila 800 miliona dinara za razvioj turizma na Staroj planini, što pozdravljamo, ali šta ćemo sa polusagrađenim objektima na Crnom vrhu u koje je, pre deceniju, uloženo 30 miliona dolara. Zašto to da propadne. Ako državu ne zanima završetak takvog projekta, opštini Bor je to od životnog značaja – podseća Nebojša Videnović, predsednik borske opštine.

 

Najzad, nije zgoreg zapisati i podsećanje Jovana Stojadinovića, poznatog borskog satiričara i humoriste, na stari aforizam koji i danas, još kako, može da bude aktuelan: “Hrani sina pa šalji na prava, država nam odumreti neće”…