Nakon privatizacije otišlo je desetak ljudi, tako
da sada list ima dvadeset zaposlenih. To je, po rečima novog vlasnika, i dalje
veliki broj ljudi za novinu koja se sama finansira

Leskovačka „Naša reč” privatizovana je 29. marta
ove godine, nakon što je ranije propao jedan pokušaj prodaje ovog nedeljnika u
Agenciji za privatizaciju. Na ponovljenoj aukciji stiglo se do sume od
1.000.000 dinara, a početna cena bila je 179.000. Novi vlasnik najstarijeg
glasila u ovom gradu, koje je od osnivanja 1944. bilo na opštinskom budžetu,
postao je Nikola Dinčić, sin Ljubiše Dinčića, dugogodišnjeg novinara „Naše
reči”. Potonji je, momentom privatizacije, avanzovao u glavnog i odgovornog
urednika.

Koliko god je privatizacija bila bolna,
predstavljala je početak razrešenja dileme koja je mučila zaposlene uoči
aukcije – može li, bez dotacija opštinskog budžeta, ovaj medij opstati na
tržištu ili će, pak, ako već nije po sili zakona, zbog probijanja roka za
privatizaciju, biti ugašen u surovim uslovima tog istog tržišta. „Naša reč” je,
tvrde upućeni, uoči privatizacije praktično bila dovedena do prosjačkog štapa.
Uređivačka politika, raznovrsnost sadržaja i objektivnost, nisu bili za
pohvalu, a novinska kuća bez imovine, sa malim tiražom i velikim brojem
zaposlenih, nije se smatrala atraktivnom „udavačom”. Zato je i propala prva
aukcija, zato su se novinari pobunili i u jednom momentu u februaru ove godine
preuzeli uređivanje lista, a tadašnjoj direktorki i glavnoj urednici, Verici
Batorević – Božović, jasno stavili do znanja da sudbina ovog medija više nije u
njenim rukama.

Dobro i loše

Nakon što je list pregrmeo privatizaciju, u
Leskovcu su podeljena mišljenja o tome koliko je dobrog ona donela. Ljubiša
Dinčić, glavni i odgovorni urednik „Naše reči“, ističe da je privatizacija prošla bez socijalnog
programa, iako je petnaestak ljudi bilo zainteresovano da ode iz redakcije.
Sada višak zaposlenih stvara ozbiljne probleme u poslovanju.

– Zbog samovolje bivšeg direktora i nekih ljudi iz
opštinske vlasti – objašnjava Dinčić – socijalni program nije prošao. Sada
vidimo da socijalne programe dobijaju ovdašnji radio i televizija, što govori
da je neko namerno hteo da nam napravi problem. Nakon privatizacije je desetak
ljudi, po raznim osnovama, otišlo iz kolektiva. Sada imamo dvadeset zaposlenih,
ali je i to veliki broj za novinu koja se sama finansira. Da bi firma uspešno
poslovala, potrebno nam je najviše dvanaest ljudi, od toga sedam – osam
novinara.

Dinčić dodaje da je veliki problem obezbediti
sredstva za nesmetano poslovanje, imajući u vidu da Jablanički okrug spada u
najsiromašnije, te da ovdašnja privreda praktično ne funkcioniše.

– Velike firme nemaju interes da se reklamiraju u
ovom gradu, već to rade preko skupih beogradskih novina, iako je na ovom
prostoru naš tiraž veći od njihovog, a reklama u tim novinama deset puta
skuplja. Nama je svakog meseca potrebno milion, do milion i dvesta hiljada
dinara da bismo normalno poslovali. Tiraž uglavnom pokriva troškove štampe, jer
radimo na skupocenom papiru, a drugog na ovom području nema. Nasleđena
potraživanja su velika, a ne možemo ih naplatiti jer ranije nisu potpisivani
ugovori. To smo sada uredili sa svim opštinama u okrugu. Sa leskovačkom
opštinom, iz nama nepoznatih razloga, potpisivanje ugovora očekujemo tek krajem
septembra, iako smo sve aktivnosti lokalne samuprave, shodno dogovoru, pratili
prethodnih meseci. Prošlogodišnji dug trafika iznosi oko pola miliona dinara.
Sada smo i sa njima potpisali ugovore, proširili prodajnu mrežu, tako da je
„Naša reč“ prisutna u svih šest opština okruga. Namera nam je da list prodajemo
i u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i drugim mestima gde ima Leskovčana.

Ljiljana Stojanović, poverenik UGS „Nezavisnosti” i
dugogodišnji novinar ovog nedeljnika, kaže da nakon privatizacije nije došlo do
neke drastičnije destabilizacije u poslovanju.

– Situacija je od momenta privatizacija bolja i
zasad niko nema probleme sa novim vlasnikom – mišljenja je Stojanovićeva.
Međutim, ne znači da ih neće biti, jer vlasnik mora da zadrži sve zaposlene
narednih godinu dana, a ovde je i dalje previše ljudi. Ranije je bilo dosta
napeto, između ostalog, zato što je dobar deo zaposlenih hteo socijalni
program, a bivše direktorka nije htela da ga pokrene. Zaposleni sada moraju da
shvate da poslujemo u sasvim drugačijim uslovima, da su prošla vremena u kojima
se funkcionisalo po principu „radio, ne radio, primićeš platu”. Ljudi moraju da
se angažuju na drugačiji način, i po pitanju zarađivanja novca, ali i pisanja
tekstova, ozbiljnosti u pristupanju temama i slično. Novom vlasniku nije lako,
plate kasne, ali kasnile su i ranije.

Problemi

Živojin Stefanović, predsednik OO SPS kaže da, iako
je lokalpatriota, nikada nije posebno cenio ovaj nedeljnik.

– Možda je malo nezahvalno da komentarišem, jer sam
sa ljudima iz „Naše reči” u prijateljskim odnosima, ali ta novina mi nije bila
bliska ni ranije, a nije ni sada – kaže Stefanović. Zamerao sam oduvek, pa čak
i u vreme kada je SPS ovde bio na vlasti, da nemaju neke razložne, analitičke
članke. I dalje pišu tekstove tipa ovaj je uradio ovo, onaj ono, bez
razjašnjavanja problema. Privatizaciju „Naše reči” nisam doživeo kao neku
promenu i smatram da je sve isto kao i ranije, osim možda naslovne strane koja
je bombastičnija, međutim, to je sada
trend većine srpskih medija.

Dušan Pešić, dugogodišnji portparol OO DS u
Leskovcu, sada na funkciji poverenika za informacije od javnog značaja u SO
Leskovac, kaže da je Leskovčanima, ali i lokalnoj samoupravi, „bilo dosta teško
da prihvati privatizaciju ovog medija” koja je, neminovno, donosila
neizvesnost.

– U startu je stvar bila problematična zbog
činjenice da novinarima, koji su ceo svoj život posvetili ovom listu, nije bilo
omogućeno da dobiju socijalni program – kaže Pešić. Zato ćemo i apelovati na
državne organe da, ukoliko postoji neka mogućnost ti ljudi, zajedno sa
novinarima iz još nekih ovdašnih opštinskih medija koji će se privatizovati,
ipak ostvare to pravo. To bi pomoglo novinarima koji ostaju u „Našoj reči” da
nešto ozbiljnije rade, a i novom vlasniku Dinčiću da rasterećen balasta
obezbedi bolje uslove poslovanja. Ono što je zasad primetno je da je list,
nakon privatizacije, poboljšao koncept. To je prava regionalna novina, koja
pokriva sve opštine Jablaničkog okruga. „Naša reč”, posle jednog teškog perioda
uoči i neposredno nakon lokalnih izbora, kada novinari nisu imali volju da rade
zbog sukoba sa ranijim rukovodstvom, sada sa velikom ozbiljnošću prati događaje
u ovom gradu i zato se i čita.

Predstavnici nevladinog sektora u Leskovcu, takođe
imaju podeljena mišljenja o „Našoj reči” nakon privatizacije. Tamara Gojković,
direktor Resurs centra, smatra da je najznačajnija promena u sadržaju lista i
činjenici da se prate događaji u drugim opštinama okruga.

– Mene konkretno interesuju teme na celom području
zbog posla kojim se bavim – potencira Gojkovićeva. To je i ekonomski opravdan
potez jer će povećati tiraž novine i omogućiti joj lakše poslovanje na tržištu.
S druge strane, oseća se da u tekstovima ima veće doze kritičnosti, čak i prema
vlasti. Piše se i o stvarima o kojima se ranije nije pisalo. Ne kažem da je
list sada savršen, ima tu dosta propusta, ponekad nema šta da se pročita, nema
puno istraživačkih i analitičkih tekstova, ali se vidi želja da sve bude bolje.
Mislim da su se tehnički malo zbunili, novina nije baš pregledna.

Igor Stajić, koordinator NVO Edukacioni centar,
kaže kako nije baš zadovoljan uređivačkom politikom ovog lista. Dodaje da je,
iz tih razloga, poslednjih pet godina samo u nekoliko navrata imao „Našu reč” u
rukama.

– Definitivno je da postoji promena, ali samo u
smislu da je „Naša reč” postala bulevarski list nakon privatizacije. Tražio sam
u novinama neke informacije iz nevladinog sektora, pošto se time bavim, i u dva
navrata naišao na neverovatno tendenciozne tekstove čoveka koji ništa u životu
nije uradio, a kritikovao je američki CHF zašto je nešto uradio u Leskovcu.
Naišao sam na još nekoliko tekstova koji su me kao građanina uznemirili, zbog
toga što su bili neargumentovani i van svake pameti. Zbog toga i ne kupujem „Našu
reč”. Smatram da je to jedan neozbiljan list – zaključuje Stajić.

„Naša reč” će morati nekako da preživi u narednih
godinu dana, do neke povoljnije klime za poslovanje. Istovremeno, očigledno je
da će zaposleni morati da promene stare navike i da se više potrude kako bi se
dopali čitaocima, ubedili ih da su bolji nego ikad i time obezbedili dovoljno
novca za opstanak u medijskom prostoru juga Srbije.