Pripremajući se za razgovor sa Aleksandrom Nerić među biografskim podacima i ocenama likovnih kritičara pažnju nam je privukla konstatacija da je u pitanju dinamična stvarateljka u usponu, prepoznatljiva po emotivnim i duhovnim slikama koje spajaju klasične tehnike i savremene senzibilitete.

Sklonost ka slikarstvu iskazala je još u detinjstvu, dok ozbiljan odnos ka ovoj oblasti umetničkog izražavanja počinje da kreira po formiranju sopstvene porodice.

– Prve bojice dobila sam od strica Vladana, koji me je kao malenu naučio osnovama, dok sam se za crtanje posebno zainteresovala i istakla u osnovnoj školi.

– Pohađala sam školu „Veljko Dugošević“ kada moji radovi bivaju birani za izložbe i takmičenja. Ovu sklonost otkrila je učiteljica Jorgovanka Petković, dok sam podršku imala i kao učenica starijih razreda. Iako sam i van školskih aktivnosti slobodno vreme koristila za crtanje, čini se da me je pohađanje srednje škole malo udaljio od ove pasije. Upisala sam Politehničku jer sam u sebi nosila želju da se bavim projektovanjem raskrsnica. Bilo je tu tehničkog crtanja, tehničkog pisma i ja sam, bez lažne skromnosti, bila među boljim učenicima kojime su išli crtanje rapitografima, projektovanje raskrsnica, preseci motora. No, u ovoj oblasti potez slobodnom rukom bio je ograničem lenjirima, šestarima i šablonima. Upis na fakultet i opredeljenje za ekonomiju gotovo da me je odvojio od slikarstva, ispričala nam je Aleksandra koja ipak u svojim sveskama i blokovima povremeno pravi skice, po neki crtež, beleži ideje.

Klackalica Požarevac-Dragovac

Aleksandra je rođena u Požarevcu i odrastala u porodici Jasmine i Dragana Nerića. Sa mlađom sestrom Marijom dane detinjstva provodila je u igri sa drugarima u dvorištu zgrade gde su živeli u Ulici Moše Pijade, nedaleko od KPZ-a za žene.

– Moje detinjstvo bilo je ispunjeno u pravom smislu reči. Uz komšijsku decu igrala sam se na Čačalici, stadionu Železničara i parkiću kod Autobuske stanice. Ipak, čitava leta provodila sam u Dragovcu, kod deke i bake, sa mamine strane: Živadinke i Aleksandra Stojanovića. Kako je deda bio poštar u Požarevcu, često je subotom, nakon posla, sestru i mene vodio u selo, tako mogu da kažem da je taj period za mene i sestru bio svojevrsna zabavna klckalica izeđu Požarevca i Dragovca, priča Ana Nerić.

Sa očeve strane, Anina porodica potiče iz Petrovca na Mlavi, a ti geni obiluju talentom. Naime, sjajni likovnjaci bili su deda Danilo, tata Dragan i stric Vladan.

BEČ KAO MESTO BUĐENJA TALENTA

Jednu od životnih prekretnica čini joj poznanstvo i prisnost Aleksa Savića, Požarevanina koji od detinjstva živi u Austriji. Potonja emotivna veza rezultira brakom, a naša sagovornica čini novi korak i rodnu sredinu menja za suprugov dom u Beču.

Doba prilagođavanja, učenje jezika i posao van struke činili su njen svakodnevni životni milje koji se ponovo menja porodičnim preseljenjem u mali grad Donje Austrije, Bruck an der Leitha.

Porodica Nerić-Savić dobija novog člana, malog Petra, dok se porodiljska pauza nastavlja odsustvom sa posla zbog korone. Ali…

– Ljubav prema slikarstvu u meni nikada nije nestala već je bila potisnuta okolnostima. Kada sam završavala kurs za rad u vrtiću, imala sam obavezu da crtam. Nakon izvesnog vremena pronašla sam sam crteže iz tog doba kao i neke stare skice. Tada je nešto počelo da se budi. Verujte da sam otišla u prvu prodavnicu, kupila najjeftiniji akril, četkice, platno… Prvi rad bio je zalazak sunca, inspirisan scenom iz filma „Beležnica“.

– Kako nisam pohađala škole crtanja, ni kurseve, bila sam svesna svog lutanja u tom svetu. Ono se kretalo od akrila i miks medija do uljanih boja, o kojima nisam znala gotovo ništa. Brojni radovi iz tog vremena ostajali su nedovršeni, jer širina znanja nije odgovarala mom talentu, želji za stvaranje rutine i trasiranje puta da osmišljeno prenesem na platno. To je nestalo tek kada sam naslikala prvog Feniksa.

– No, nisam bila zadovoljna, jer mi se činilo da svoje emocije nisam uspevala da prenesem likovnoj publici. Kao samouka, obratila sam se nastavniku sociologije iz srednje Vojku Aleksiću, koji se decenijama bavi slikarstvom. Postaje moj učitelj i mentor, a kontakt smo ostvarivali video pozivima. Paralelno sam kupovala knjige iz ove oblasti, čitala, istraživala i učila, seća se Aleksandra Ana Nerić.

Kako nam se poverila, bili su to trenuci kada je želela da predstavi onu staru Anu koja se vraća u svet kome je davno težila, a radovima oživi sećanja na posebno dragu osobu.

– Kao devojčica, izgubila sam deo sveta kojem sam težila. Bio je to dan kada nas je zauvek napustio devetnaestogodišnji stric Vladan, čovek koji me ne naučio da crtam, posebno detalj kako se crtaju krila. Kičice i platna pod mojom rukom sada su počela da dobijaju novu dimenziju kojima su preovladavali Feniks, ptica koja se reinkarnira iz pepela, i Pegaz, konj koji leti. Krila su u mojoj mašti isijavala tako da sam ove delove slika ukrašavala zlatnim listićima, a radovi lepršavi i puni svetla dolazili pred likovnu publiku.

Anino umetničko angažovanje i težnja ka maksimumu u ovoj sferi doprinose da tokom 2022. godine, pod njenom rukom, nastane nekih pedesetak radova. Posvećenost slikarstvu, za godinu dana, ovaj broj duplo uvećava, dok u vreme našeg razgovora njen opus beleži više od 300 slika nastalih u tehnikama ulja i akrila.

Teme su pop art, portreti istorijskih i ličnosti javnog života, nešto klasike, apstrakcija i emocija a gotovo u svakom od radova autorka vešto uklapa Feniksa. Stvaralačku paralelno prati i izlagačka aktivnost. Aleksandra dobija priliku da se samostalno predstavi u lokalnoj galeriji Bruck an der Leitha, grada u kome živi, dok ubrzo stiže poziv iz Beča takođe za samostalnu izložbu.

– Beč mi otvara vrata i ja se predstavljam sa 40 radova. Izložbom dominiraju akrilni Feniks i Pegaz sa zlatnim krilima, a taj događaj mi omogućava poznanstvo sa brojnim poznavaocima likovne umetnosti. Ubrzo stiže poziv iz Italije i zajedničku izložbu u Veneciji, o čemu sam dugo razmišljala. To je ipak veliki zalogaj za mene, ali sam u poslednjem trenutku prihvatila izazov da se moj Feniks nađe među izloženim radovima više od pedeset umetnika iz celog sveta, rekla nam je Aleksandra koja ubrzo izlaže i u galeriji Bellini, u Firenci, gde se predstavlja Pegazom i Jelenom.

Feniks je predstavljen i u Milanu, što Ani daje podstrek za dalji rad, nova dela i neprekidno samostalno usavršavanje.

Ime Ane Nerić nalazi se na umetničkoj platformi aktivnih stvaralaca i izlagača artfacts.net .

Poznavanje jezika, pre svega

Svetlost i lepote Beča, Aleksandri je prvih meseci prekrivala senka strepnje koja se ogledala u nepoznavanju nemačkog pisma i jezika. Zbog toga je jednom prilikom ušla u pogrešan autobus koji ju je odvezao preko Dunava, u nepoznat deo grada. Kako kaže, bila je prestravljena.

– Strašno je kada dođete u neku sredinu, slušate ljude koji pričaju oko vas, a vi ne razumete ništa. U mom trudu da što brže savladam jezik učestvovali su podjednako potreba, želja i inat. Taj period za mene je delovao kao da ponovo učim da hodam. Od nule. Najveću podršku imala sam od Aleksa. Početni nemački jezik naučila sam nakon šest meseci, solidno, tako da sam mogla da se sporazumevam. Dok je danas, deceniju kasnije, moje znanje jezika na veoma visokom nivou, saznajemo od Aleksandre Nerić.

IZ EVROPE U AMERIKU

Nakon uzbudljivih izlagačkih dešavanja, Aleksandra dobija poziv iz Amerike, od direktora Vision art Media u Njujorku, Majkla Lema. Čoveka koji je u ovom dalekom gradu proglašen kustosom decenije.

– Bila sam uzbuđena, ali i strašno nepoverljiva, jer sam o Majklu čitala samo u umetničkim časopisima i stručnim portalima. Reč je o osobi koja je zaista veliko ime u svetu likovne umetnosti. Kada sam dobro proverila i uverila se da je zaista u pitanju Majkl, prihvatila sam poziv i prosledila digitalnu verziju Pegaza i Feniksa.

– Na veliko iznenađenje, prošla sam selekciju i našla se među 100 umetnika sa cele planete za vurtuelno predstavljanje. Dobila sam sertifikat Vision art Media, a moja dva rada bivaju predstavljena na bilbordu na Tajms Skveru, ispričala nam je Ana objašnjavajući da dobijeni sertifikat znači da ona kao umetnik i zvanično ima sopstevni slikarski izraz koji se ogleda upravo u zlatnim krilima.

Na krilima sopstvene mašte i stvaralašta, Aleksandra Nerić ubrzo učestvuje na još jednom značajnom umetničkom konkursu Vision art Media. U Njujork šalje rad pod nazivom Pad Ikarusa, koji žiri svrstava među pobedničke na svetskom takmičenju Global art Winner. Sastavni deo nagrade bilo je vitruelno izlaganje ove slike u giganstkom formatu, na Tajms skveru, u srcu Njujorka.

Na kraju razgovora, Aleksandra Nerić, sa ponosom, ističe da je član ULIS „Milena Pavlović Barili“ iz rodnog Požarevca, u kome provodi svaki odmor, a o sopstvenom radu kaže:

– Moj atelje je tamo gde sam ja. Bilo da sam u vozu, na odmoru, kod sestre… Naravno, centralni je u kući, a plan je da u narednom periodu urednim ozbiljan atelje sa svim segmentima i adekvatnim osvetljenjem. Trenutno je na štafelaju platno sa likom lava i on je u fazi nastajanja, a u uglu, na zidu, okačena je moja prva paleta, kao uspomena na sopstveno uzdizanje iz pepela. Poput Fenksa.

Vlada Vinkić

Deo fotografija za objavu ustupljen je iz lične arhive Aleksandre Nerić.

 

Medijski prilog je prenet sa sajta redakcije recnaroda.co.rs, članice PU “Lokal pres“.  

Odabir plasiranih medijskih priloga zasnovan je  na visokim profesionalnim i etičkim standardima koji se primenjuju u novinarstvu  lokalnih medija.