Велика Плана са око 50 хиљада становника, у трећој групи развијености општина Србије, није толико јужно, ни толико тужно, да би се потврдило чињенично стање о животу људи јужно од Саве и Дунава. Умањењем трансферних средства на годишњем нивоу остаје без стотину милиона динара. Са овим парама локална самоуправа је могла да изгради два вртића, четири фискултурне сале …
У народ и политику уђу речи које временом, рабљењем кроз политичке говоре у свакодневној комуникаци са бирачима, добијају већи значај него што им по природи ствари припада. Тако је деведесетих година кристално било јасно да се ондашња држава распада, у време социјалиста догодио се народ, када су дошле демократске промене транспарнетно су нам саопштавали шта нас чека у периоду транзиције, последњих месеци уз кандидатуру за ЕУ најприсутнија реч је децентрализација. Појам чак добија исцелитељски значај уколико се децентрализација примењује као супротоност централизацији која представља све оно лоше у држави у којој су огромне разлике међу регионима, градовима и општинама у унутрашњости, наспрам престонице и Војводине.
Присталице разбијања центра моћи државне политике доказују да децентрализација подстиче учешће грађана у развијању своје животне средине, осигурава веће разумевање локалне самоуправе за бригу и потребе грађана, представља противтежу ауторитарној држави, даје прилику за испитивање нових структура и политика, осигурава већу корист и успешност у обављању услуга, ствара осећај заједништва и повезује цивилно друштво с државном влашћу, бори се против партократије. Дакле, по свему овоме, одлуке је најбоље доносити на нивоу најближем обичном грађанину, а то је свакако локална самоуправа. Питање је у том смислу усмерено властима зашто се функције, које могу на задовољавајући начин обављати нижи ентитети, пребацују на ниво одлуке виших политичких тела.
Како појам децентрализације подразумева различите димензије, понајпре, политичку, фискалну и управну, сва три аспекта требало би свести на локални ниво како би развој градова и општина креирали и усмеравали они који у њима живе зарад јединог циља – да би у тим срединама створили могућност да у њима остају, живе и раде садашње и будуће генерације.
Шта је централизација одузела локалној самоуправи Велике Плане најубедљивије говоре статистички подаци. По основу финансијске децентрализације општина Велика Плана би имала годишње 145 милона динара више него сада. Са овом сумом која је готово четвртина пројектованог годишњег буџета, може да се у потпуности обезбеди развојна функција општине. Пре две године смањењем трансфера који је из републичке касе ишао локалним самоуроавама, општина је ускраћена за по сто милиона динара. Враћена средства била су довољна за вршење основних делатности буџетских корисника, не и за финансирање комуналне инфраструктуре, решавање проблема водоснабдевања, одржавање и ширење путне мреже, изградњу нових објеката …
Ускраћена сума за целокупан четворогодишњи мандат , од око 600 милиона, довољна би била за асфалтирање сваког сокака у Великој Плани – 50 до 60 километара путне мреже. Са овим новцем изградила би се два вртића, 4 фискултурне сале, компелтно инфраструктурно опремиле две индустријске зоне и урадило још много тога. Како није било синхронизације између Републике и актуелне општинске власти (чини је већинским делом ДСС), изостала је значајнија подршка НИП-а и републичких фонодва. Ове чињенице често у својим обраћањима јавности користи председник општине Дејан Шулкић.
А, варошица са кућом на сред друма, целом дужином уз Коридор 10, и без децентрализације је неразвијена, нема решену комплетну инфраструктуру, индустрија је замрла, опустели су погони некада водеће месне индустрије, грађевинска оператива не постоји, конфекција затворена. Сервисни центри и некадашње друштвене фабрике чекају закупце… Годишње се затвори више од стотину предузетничких радњи, у школама је сваке јесени разред мање, по завршетку студија се кући врати тек сваки двадесети високошколац, на евидинцији незапослених је близу 4.000 људи без реалних шанси да ускоро промене статус. Нередовна месечна примања у малобројним колективима са око 9.000 запослених, далеко су испод просека Србије – једва 28.000 динара.
– Децентрализација у Србији може да има добре и лоше стране. Добра ствар би могла да буде већа слобода руководећих људи у унутрашњости да нешто корисно ураде за своје место, али истовремено она значи одговорност и ризик. Са расположивим парама неразвијени не могу сами да креирају напредак, зависиће и даље од Републике. Тако децентрализација више одговара већим центрима, да новац који присваја Република остане њима, да сами граде инфраструктуру, стварају услове за нове погоне у којима ће радити млади, незапослени људи. Децентрализација може да буде добра у том смислу, да не оде из унутрашњости и земље, оно мало радно способних и паметних људи који су остали у Србији – каже Саша Угринић, дипломирани машински инжењер без посла.
– Зашто би се новац који се сакупи од пореза на плате у било којој општини слао у Београд да би се из централе вратио умањен за 20 до 50 посто. Општине ће свакако најбоље располагати њиме и уложити га у пројекте од интереса за људе који у њима живе. Јер, ко боље зна шта је народу у једној општини или граду потребно, од самог градоначелника или председника општине. Непосредним избором 170 челника градова и општина имали бисмо исто толико јаких лидера којима је народ дао власт и који неће за сваку ситницу да питају шефове својих странака у Београду, него ће питати народ, људе који су их изабрали – своје разлоге за децентрализацију излаже Драган Божиловић, одборник УРС у СО Велика Плана.
Како децентрализација подразумева и враћање имовине локалним самоупоравама, изменом закона о јавној својини улица Момира Гајића у Великој Плани, једна од најстаријих у граду, позната као Арсићски сокак, коначно би постала наша. Води се у земљишним књигама као државна имовина, а када је неопходно нешто унапредити, до папира из државне администрације уз сто мука.
– Када хоћемо да радимо било шта од инфраструктуре, морамо да добијемо сагласност од Дирекције за имовину Републике Србије. Тамо нам кажу да за то нису надлежни и упуте нас на Јавно правобранилаштво Републике Србије, које узвраћа да не даје сагласност на нешто што иде ка умањењу друштвене имовине, него нас усмеравају на Дирекцију за путеве, којој морамо да платимо таксу … То је само један од примера, а да не причамо о пољопривредном земљишту, које се води на Дирекцију за имовину, а њим располаже Управа за пољопривреду, док Министарство за пољоприовреду расписује конкурсе за издавање земљишта у закуп и узима 60 одсто тих прихода. А ради се о око 1.000 хектара нашег земљишта – наводи примере за децентрализацију у области имовине Ненад Перић, повереник Удружења „За наше место“, члан Општинског већа.
Заговорници идеје о децентрализацији кажу да се не може спровести децентрализација Србије ако се не спроведе децентрализација партије. То проузрокује пасивност код великог броја чланова странке који не могу да утичу на одлуке у централама. Све то прати малодушност критичке интелектуалне јавности, мислећих људи, који нису укључени ни у једну странку, због чега се њихов глас не чује. Пошто су грађани убеђени да се не може остварити интерес без страначке моћи, са великом горчином и моралном празнином у души, обраћају се врховима политичких странака да реше њихов појединачни проблем, при чему доживљавају разна понижења и срамоте. Све заједно индукује колективни морал који никако не би требало да буде општа слика Србије.
– Децентрализација је свакако значајно питање за Србију. Долази као резултат потреба грађана, али то што су одређене политичке партије препознале на време овај проблем, кандидујући га као главни атрибут неопходних промена, показује да се може користити у политичке сврхе. Неки лидери су потрошили раније све друге теме и сада желе да промовишу нову. Али, морамо да знамо да децентрализација пре свега значи јачање локалних инстутиција које ће бити способне да прихвате надлежности оних институција које се спуштају са централног нивоа на локални – истиче свој став по питању децентрализације менаџер ОO ЛДП –а Предраг Симоновић, заговарајући идеју равноправне поделе власти и средстава на још нижи ниво – са општинског на месне заједнице, да би се допринело интензивнијем развоју сеоских насеља и подизању стандарда житеља мањих средина одакле је, очигледно, највећи број становника отишао за парчетом хлеба, тражећи у градовима и туђим државама боље услове живота.
И на крају, са децентрализацијом мора да се деси и смањење државне администрације. У овој области имамо 24 хиљаде радника и 104 државне агенције, што не може да издржи ни буџет Америке. Како се ми на локалном нивоу опредељујемо за уштеду у сваком облику, тако и држава на републичком нивоу мора да буде рационална – закључци су саговорника у анкети спроведеној у Великој Плани на тему децентрализације.