Шумановићеве изложбе са „именом и презименом“

Радити у шидској галерији је велика част, одговорност и привилегија – Прича као основ и „мамац“ за сваку изложбу – Током поставке Пут до слике, која је била право чудо, није ми силазио осмех с лица 

 

Прошлогодишњом шидском поставком Пут до слике, коју су током јануара, у Дому Војске Србије, могли да разгледају и Београђани, Галерија „Сава Шумановић“ наставила је низ изузетних изложби дела великог уметника започет насловима Дечији ликови, После 70 година и Артисти и модели. Од када је на чело ове установе, крајем 2006. године, дошла историчарка уметности Весна Буројевић (Шид, 1963), за легат Савиних ремек дела се чује све даље и све снажније. Поменуте изложбе проглашаване су за врхунске културне догађаје, а Пут до слике критичар НИН-а Ђорђе Кадијевић ставио је на шесто место најзначајнијих ликовних приредби током 2010. у Србији.

 

Читав посао чувања овог националног блага, његове обраде, рестаурације и конзервације, коначно представљања јавности, данас обавља мали, седмочлани тим запослених (укључујући и три чувара). Директорка Весна Буројевић је, како сама сматра, тек прва међу једнакима, али са највећом одговорношћу и привилегијом да 2012. годину, тј. 60. рођендан Галерије слика „Сава Шумановић“, дочека са резултатима какви и приличе установи која носи име једног од највећих српских сликара 20. века. 

 

Бити на челу једне тако угледне институције од националног значаја, као што је Галерија слика „Сава Шумановић“, свакако представља велику обавезу и одговорност. Како сте Ви схватили посао којим се тренутно бавите?

 

– Радити у Галерији слика „Сава Шумановић“ је пре свега привилегија. Свакодневно проводити сате у окружењу врхунских уметничких дела, изучавати, анализирати и чувати  највећу збирку нашег најзначајнијег сликара, шта је то него велика привилегија. Она доноси исту толику одговорност. Имам довољно животног искуства да сам то схватила одмах, на почетку. Не мислим при том само на одговорност у смислу безбедности, која је исто тако велика. Мислим, пре свега, на одговорност према уметнику који је свој живот посветио стварању уметничких дела која су постала национално благо, која су, ето, поклоњена нама. Поред одговорности која долази са функцијом, морална одговорност је далеко већа. Срећом, нисам сама на овом „задатку“. Да моје колеге и сарадници не мисле исто као ја, да немам њихову потпуну подршку, било би много теже. Мислим да је цео град уз нас, прате наше успехе, подржавају нас…

 

Шта, заправо, данас представља Савина галерија, да ли сте задовољни њеним статусом и друштвеном бригом, шта јој још, евентуално, недостаје да би стекла шири углед и третман какав свакако заслужује?

 

– Галерија у Шиду постоји више од пола века. Захваљујући несебичном поклону Персиде Шумановић, ми смо установа која чува највећу збирку дела Саве Шумановића. Оснивач галерије је општина Шид, која се свих ових година брине о њој.  Код нас, у Шиду, налази се половина укупног уметничког фонда (417), комплетан шидски период, како се назива последња деценија у стваралаштву уметника. Такође, поседујемо богату документарну грађу, сећања суграђана на уметника, спомен-кућу у којој је провео рану младост и последње године живота и захваљујући свему томе галерија је референтна установа за изучавање лика и дела Саве Шумановића.

 

Многи би се радо мењали са нама. То је огромно богатство које пружа разне могућности. Због функције коју обављам, никада не смем да будем задовољна стањем, статусом и резултатима, морам стално да тежим  бољем, али била бих неправедна када не бих признала да ми је драго што се галерија често помиње у медијима, што се о догађајима везаним за нас расправља у свакодневном животу, што се колеге јављају, честитају и питају за савете… А шта нам недостаје? Као и свима –  материјална средства. То је наш заједнички проблем, довијамо се на разне начине, као и код куће.

 

Имам два велика циља и мноштво мањих. Мој први циљ је да свако у нашој земљи зна бар неколико тачних реченица о Сави Шумановићу. А други, пуно тежи циљ је да својим радом  допринесем афирмацији Саве Шумановића на европској ликовној сцени. Он  је својим радом и талентом то свакако заслужио. Нажалост, није стигао сâм, за живота, да то у потпуности оствари и сада је на нама да највећи српски сликар прве половине 20. века, онај који је нашу уметност увео у европске оквире после толико времена, буде на прави начин представљен у Европи.

 

У последњих неколико година, заједно са својим сарадницима, припремили сте бар четири-пет изложби од изузетног значаја. Оне нису биле тек просто „изношење“ пред публику Шумановићевих слика, већ је свака имала оригиналан, необичан приступ и била веома добро прихваћена и од публике и од стручне критике?

 

– Свако када почне да ради неки посао уноси одређене новине, односно свој стил рада.

 

Наша галерија је меморијалног типа и наша основна делатност, што се програмског дела тиче, свакако је тзв.  стална поставка. Посетиоци који долазе у галерију с правом очекују да виде  једну комплетну  поставку, која углавном броји око 100 слика, а у којој су увек заступљени пејзажи, Шидијанке, оне чувене зиме.. све по чему је  Сава Шумановић познат. Наша збирка је изузетно богата и даје небројене могућности. Често у шали кажем да имамо посла за сто година. Стална поставка је, уствари, само назив за оно што сви очекују да виде у Шиду. Желела сам да наше изложбе имају „име и презиме“ и да уколико гостују у неким другим установама,  буду потпуно опремљене, да изложбу прати каталог, стабилизоване и конзервиране слике и – прича. Прича је увек основ, „мамац“, она привлачи пажњу. Све слике су до сада биле излагане у галерији, а неке су тек након „прича“ постале запажене. Све је почело са Дечијим ликовима. Мени је она и поред каснијих, успешнијих изложби и даље најдража. Анализирала сам у потпуности, од момента настанка идеје, циклус дечијих ликова. Имали смо мноштво сећања, фотографија и, замислите, живе моделе Саве Шумановића, који се после 70 година сећају… То је било толико интимно, дирљиво и тада смо добили прву стручну, позитивну критику  у НИН-у од Ђорђа Кадијевића.

 

Ту се показало да је моја струка оно што је недостајало у приступу раду. Ја сам историчар уметности, нас уче да сакупљамо силне информације, анализирамо их и обрађујемо, слажемо…

 

Добро сте запазили, и струка и публика су показали склоности према нашим програмским активностима. То је Сава Шумановић. Опет се враћам на почетак, да није Сава – Сава, да нису све претходне колеге уложиле себе у галерију, не би сигурно било овако добро. Изложба После 70 година била је чудо. Ако сам  током изложбе Дечији ликови осећала стално присутну емоцију, која се просто могла додирнути, током ове изложбе осмех ми није силазио с лица. Непрекидно присуство људи у галерији! Река људи који су дошли по својој вољи, без организације… Три месеца смо живели сан сваког музеја. У годишњем избору најзначајнијег културног догађаја 2009, у другом дневнику РТС-а, били смо на другом месту. Желим да верујем да ће се то убрзо поновити. Материјала имамо.

 

Како сте лично схватили одлуку угледног критичара НИН-а Ђорђа Кадијевића да изложбу Пут до слике уврсти међу десет најзначајнијих у Србији током 2010. године? Чиме сте се, заправо,  руководили приступајући организовању једне такве поставке? 

 

– Ђорђе Кадијевић је више од угледног критичара НИН-а. Он је  био на отварању изложбе Дечији ликови. Осетио је атмосферу о којој сам причала. Он је познавао Песиду Шумановић. Давних седамдесетих година био је аутор једне Шумановићеве изложбе. Тиме свако признање и подршка од њега имају још већу тежину. Мисао о томе да неко тако значајан у струци прати и подржава мој рад, само ми је подстицај за будућу активност. Лично сам му се захвалила на подршци.

 

А идеја о изложби се родила у разговору са колегиницом Љубицом Јукић. Договарале смо о будућим  пројектима, како се данас све финансира, и шта ми то имамо што други немају, јер је веома тешко обезбедити средства за осигурање уметничких дела, а било би можда и непримерено, јер у нашем уметничком фонду има толико слика, само је потребно одабрати приступ, и радити.

 

Каква будућност очекује галерију „Сава Шумановић“? Има ли (још) могућности да се из приватних збирки откупи неко Савино дело, или бар да Шиђани виде занимљиву поставку одабраних слика које се налазе изван фонда њихове галерије?

 

– Да не верујем да Галерији предстоји светла будућност, ништа од овога о чему смо разговарали не би било. Сама  по себи, Галерија слика „Сава Шумановић“ из Шида је установа у којој се чува изузетно вредно национално благо, уметничка дела  Саве Шумановића, то је сасвим довољно да отвори сва врата на која се може покуцати. Верујем да је редослед приоритета кога се држим одговоран за резултате произишле из таквог рада. На првом месту  су интереси  Саве Шумановића, следи Галерија, па тек онда сви ми који смо у њиховој служби.

 

Шумановићевих слика има у приватном власништву, он је само на изложби 1939. године продао 110 слика, међутим то нас у смислу откупа не интересује. Наша галерија је легат, поклон уметникове  мајке и то је непроменљиво. Галерија  је основана на темељу даровног уговора у коме је Персида Шумановић навела разлоге и услове оснивања ове институције. Изложба са делима позајмљеним из других установа, планирана је као одговарајући програм приликом отварања новог депоа за слике, чија је изградња започела.