„Светлост”,
најутицајнији недељник јужно од Београда, за 21 милион динара купио трочлани
конзорцијум близак Демократској странци

У српској
јавности Крагујевац се ових дана помиње скоро само по афери „Индекс” на Правном
факултету. Збивања на Правном били су централна тема и свих овдашњих озбиљних и
чаршијских разговора све до четвртка, 29. марта, када је лист „Светлост”, до
сада нека врста легитимације Крагујевца, променио власништво. Од тада је то
„хит” тема, и по, свој прилици, биће још поприлично, пре свега што је нови
власник некадашњег друштвеног предузећа група људи испред које стоји политички
предзнак.

Власник
70 одсто капитала „Светлости” постао је трочлани конзорцијум кога чине економиста
Гвозден Јовановић, локални бизнисмен, стоматолог Влатко Рајковић, некадашњи
градоначелник Крагујевца, и привредник Драгољуб Миловановић. Прва двојица имају
изузетно богату политичку биографију, тренутно везану за Демократску странку, а
трећи је јавности највише познат по врло спорној куповини, још 2003. године,
овдашњег предузећа ПКБ „Транспорт”, приватизацији коју је Савет за борбу против
корупције уврстио у десет најпроблематичнијих у земљи.

Купљен бренд

Њих
тројица понудили су на аукцији у Београду највећу цену, 21 милион, десет пута
већу од почетне, надмашивши тако три преостала такмаца, који су се надметали
као појединци, мада се говоркало да иза једног од купаца стоји актуелна
крагујевачка власт, оличена у градоначелнику Верољубу Стевановићу.

Вођа
конзорцијума, Гвозден Јовановић, већ у првој изјави за београдске медије,
непосредно по лупању агенцијског чекића који је означио крај једне лепе приче,
јавно је рекао оно што су крагујевачка јавност, па и запослени у листу, већ
знали: да предузеће не купује због зграде у строгом центру града (440
квадрата), већ због бренда који су независном уређивачком политиком и изузетном
професионалношћу у протеклим деценијама створили новинари „Светлости”. За овај
лист важи уверење да је „најуваженији недељник јужно од Саве и Дунава”, а често
се описује и са: „ни мањег тиража ни већег утицаја”.

Отуда је
могући прелазак из независног статуса (предузеће се одавно понашало као да је
приватно, иако је имало предзнак друштвеног) у „политичку испоставу” Демократске
странке у граду одјекнуо попут бомбе. Јер, када су грађански и демократски
оријентисани Крагујевчани, који слове за духом „буновне”, нечим хтели да се
похвале онда су, међу вредности града, свакако стављали и „Светлост”. Не само због традиције, дуге 72 године,
већ и зато што је и пре успона Слободана Милошевића овај лист прокламовао
независну уређивачку политику, сам изашао испод општинског „скута” на тржиште,
платио велике цехове због критичког односа према СПС власти која га је 1995.
године полицијском интервенцијом истерала из сопствене зграде, дајући отказ
свим новинарима.

Избачена
редакција тада је основала „Независну Светлост”, која је, паралелно са државном
„Светлошћу” излазила пуних годину и по дана. Доцније је, одлуком суда, враћена
у своју зграду, али је још тада направила „залеђину” – приватно предузеће
„Јавност”, које има своју штампарију, компјутерску опрему и канцеларијски
намештај. Питање којим се, заправо, неколико дана после приватизације, бави
крагујевачка чаршија јесте: хоће ли се одувек самостални новинари јединог
крагујевачког недељника, ненавикнути да пишу по било чијем диктату и утицају,
„покупити” из садашње зграде и у свом приватном предузећу основати нови лист,
рецимо, опет „Независну Светлост”?

Такав
епилог постприватизације понајвише прижељкују политички противници конкретних
купаца и Демократске странке. Наравно, они од тога не би имали неку велику
вајду, али би друга страна имала приличну политичку штету, јер би то био
невиђени блам од кога би се тешко опоравили. У том циљу градом је, већ другог
дана по продаји „Светлости”, лансиран „абер” како следећи број листа уопште
неће изаћи, што је поприлично уплашило и старог политичког „лисца” Гвоздена
Јовановића. Иако је обећао да у „Светлост” неће долазити до краја априла, када,
по закону, нова управљачка гарнитура власника преузима предузеће, брже-боље је
већ истог дана тражио разговор са руководством фирме.

Политичка игранка

Наравно,
није било никаквог разлога да „Светлост” не изађе. Напротив! Уредничка постава
која је годинама на челу редакције припремила је и прошли број листа као и све
до сада. На насловној страни „освануо” је г. Јовановић, а на следеће четири
описани су „лик и дело” сва три будућа власника листа, на начин како би то
новинари урадили и да је у питању продаја било које друге фирме у граду. Није
прескочено ама баш ништа проблематично из њихових биографија, а таквих
„ситница” има поприлично, све до, помало бизарне, да је један од купаца, г.
Влатко Рајковић, док је био градоначелник Крагујевца, три пута тужио „Светлост”
и сва три пута изгубио, због чега скоро да и не говори са уредницима листа.

Новинари
су, дакле, решили да не предају борбу пре него што је она почела. У уверавања
вође конзорцијума г. Јовановића да се у уређивачкој политици ништа неће мењати,
нити ће бити било каквих притисака, тешко је поверовати, иако је већина
новинара „Светлости” до овог момента била у врло пријатељском односу са њим,
јер је (на срећу или несрећу) г. Јовановић оне 1995. године, када је редакција
40 дана бранила своју зграду од социјалиста не излазећи из ње, скоро све време
провео у редакцији са новинарима, а пре их је, када су враћену у своју зграду
испред ње дочекао са флашом шампањца!

Сад је на
потезу власничка страна – да види како ће и шта ће са редакцијом коју је тешко
„савити” и политички обликовати, што су они знали, а сада очигледно и видели у
првом постприватизационом броју. Успут, демократски обојене „газде” на
својеврстан начин изазвала је и страначки другачије оријентисана локална власт,
отказаваши неколико већ најављених страна огласног материјала у „Светлости”,
чије ће објављивање порески обвезници платити неколико пута скупље у дневним
новинама.

Политичка игранка је, дакле, почела, а буду ли
новинари „Светлости” у њој „она” страна – мораће да се, као пре 12 година, преселе
у своје приватно предузеће и наставе посао који су до сада радили. Али, дотле
ћемо се још „ћерати”!