Пријепоље се готово навикло на статус девастиране општине па и после 30 година личи на недоношче које чека да га држава „љуљушка“ сваки пут кад „заплаче“ због неке инвестиције или елементарне непогоде
Навршило се тридесет година како град на Лиму „ужива“ статус посебно неразвијене општине са високим нивоом незапослености, сасвим мртвом привредом и уочљивим демографским пражњењем, а ни локални политичари ни партије још увек не покушавају да „отворе“ причу о децентрализацији и регионализацији. Мада децентрализација по дефиницији подразумева да општине имају сопствену имовину, политичку, административну и финансијску аутономију, односно право да убирају порезе и имају сопствене приходе, што је сан свих ангажованих локалних власти, није у маниру Пријепољаца да „таласају“. На крају ће ипак, прихватити сваку одлуку која дође са „врха“, па била то и децентрализација.
Прешло им у навику
Већ тридесет година очи свих пријепољских локалних власти упрте су у Владу и различита министарства. Није да општински функционери воле милостињу централних државних органа, већ им је просто прешло у навику да од „оних одозго“, зависе у политичком, финансијском и административном погледу, па општина личи на недоношче које држава мора да „љуљушка“ сваки пут кад „заплаче“ због неке (ретке) инвестиције или елементарне непогоде.
Ни једна локална власт у Пријепољу није се за тих дугих тридесет година питала како то да држава није у стању да подстакне економски и привредни развој њихове општине. Међутим, постоји једно истраживање које се бавило овим проблемом и у ком је учествовао и Драгиша Ракоњац, руководилац Одељења за привреду и финансије СО Пријепоље, које говори да су општине у периоду „посебне“ друштвене бриге још више пропадале.
– Радио сам на изради документа „Развој недовољно развијених подручја у Србији“ и резултати тог истраживања су показали да је у задњих 15 година код свих 40-ак неразвијених општина, где припада и Пријепоље, забележено заостајање у односу на републику Србију. Бележи се пад друштвеног производа, пад запослености, пораст незапослености, исељавање становништва, пад реалног промета и других параметара – истиче Ракоњац и додаје:
– Ако су резултати тако лоши, ако је дошло до продубљивања економских разлика, онда значи да мере економске политике на нивоу државе нису биле добре и да излаз треба тражити у неким другим мерама. Децентрализација би могла да понуди одговоре на та питања.
Данас у Пријепољу и након тридесетогодишњег „тетошења“ на сваког запосленог долази по 1,5 незапослени! На посао чека 7525 лица што је за скоро 2000 више него 2000-те године. Запослених је свега 5371 од којих око 4000 ради у приватном сектору, тако да је слика прилично сива. У периоду од 2005. до 2009. године, од 14 предузећа скоро сва су приватизована неуспешно, а 11 њих је доживело стечај или ликвидацију. Просечна зарада исплаћена у априлу у нашој општини износила је непуних 27.300 динара док она на државном нивоу износи 39.300 и већа за 30 одсто.
Планирани буџет општине Пријепоље за текућу годину износи 668 милиона динара и остварује се са 75 одсто. Прошлогодишње остварење буџета износило је 83 одсто а планирана средства су била 598 милиона динара. Према речима Ракоњца, ако би дошло до фискалне децентрализације општина, пријепољски буџет би могао да инкасира око 900 милиона динара.
Председник општине Пријепоље, Драган Зиндовић, сматра да би већа новчана средства намењена преношењу надлежности државе на локални ниво, донеле општинама већу слобода у доношењу животних одлука, али…
– Тај процес би поред реалних позиција моћи истовремено био праћен и много вишим степеном одговорности за резултате који ће проистећи из конкретних потеза локалних власти. Управо из тог разлога, успех децентрализације ће у највећој мери зависити од тога до којег ће степена успети да се уздигне политичка зрелост, друштвена свест и одговорност припадника локалних заједница.
Децентрализација, осим тога, подразумева и квалитетан кадар у локалним заједницама и његову сталну едукацију у спровођењу одлука од стране државе, наглашава председник општине, Драган Зиндовић.
То заправо значи и да се одговорност за траљаво урађене послове више не би могла пребацивати на плећа „централе“.Општински функционери би морали да уведу локалне самоуправе и на финансијско тржиште чему ће се људи у локалној администрацији доста опирати јер ће и сами морати да засучу рукаве. Иако је економски врло подстицајна, то није идеја која ће бити богзна како популарна код власти које су навикле на тридесетогодишњу државну потпору.
Присутан је страх да би општина у исто време оно што децентрализацијом добије на мосту, могла и да изгуби на ћуприји.
– Прошле године је из различитих министарстава у Пријепоље стигло око 200 милиона за неколико инвестиција. И у текућој години уговорено је до сада око 150 милиона динара. Извесно је да би средства која стижу од државе за инвестиционе активности била умањена – истиче Ракоњац.
Далеко од центара, далеко од срца
За сада је Пријепоље, као и многе општине ван главног града, препуштено вољи функционера из престонице који одлучују да ли ће се некој омогућити више или мање средстава, те хоће ли се негде градити пут, водовод, мост или спортска дворана, јер општине о томе не могу да одлучују највише зато што немају средства да то остваре. Ретке, успешне општине у Србији развијају се, заправо, највише захваљујући добрим везама и лобирању, приватним договорима локалних и државних функционера, најчешће по партијској линији.
У погледу административне и политичке централизације ситуација је још гора. Да је држава предалеко од грађана, тачније да се за многе ствари општине не питају, речито говори још један локални пример. Ради се о издавању енергетске дозволе Министарства за рударство и енергетику канадској компанији РЕВ за изградњу две високе бране на реци Лим.
Председник општине Драган Зиндовић отворено је рекао грађанима окупљеним на протестном митингу „Стоп бранама“ да на жалост, без обзира што је председник општине, нема тражене информације о питањима екологије и перформансама електрана, јер ни један званични документ неопходан за изградњу брана не издаје локална самоуправа. Државни секретар, у Министарству заштите животне средине Ивица Радовић, иако је „потегао“ из престонице да присуствује Конференцији посвећеној заштити реке Лим, чак није имао ни сазнања да у Пријепољу постоји петиција са 5000 потписа и широки фронт грађана који су против изградње брана, нити да „јавност жели да се прича о утицају великих брана на животну средину“(!?)
Што је још горе, Радовић је чињеницу да се локална власт и становништво не питају за реку која је њихово економско и природно добро и да се овако важне одлуке доносе на државном нивоу, образложио неспособношћу општине да се баве тако одговорним задацима.
– Решавање многих проблема препуштено је локалној самоуправи. Међутим, ти проблеми се на крају вишеструко увећани опет врате држави да их она решава. Зато део одговорности мора бити поверен држави.
Радовић је тако индиректно признао да држава није улагала у кадровски потенцијал локалних самоуправа, њихову стручност и способности која је могла генерисати и већу институционалну и политичку моћ локалне заједнице. Осим што је општинама одузела слободу у одлучивању и креирању развојне политике, држава им је у исто време направила медвеђу услугу препуштајући партијама кадровску политику. Оне стручније селила је у престоницу. Локалне заједнице, с друге стране биле су задовољне јер су око себе и у врху добијале „своје“ људе које су касније могле да лобирају и од којих су на крају биле зависне. И тако у круг. То врзино коло представљаће истински проблем правој децентрализацији.