Победа ДОС на савезним и локалним изборима у Шапцу 2000-те бурно се прославила. С разлогом, јер Шабац није добио демократску локалну власт четири године раније иако је то утврдила Гонзалеосова комисија, а протесне шетње трајале су дуже од сто дана без резултата
Историја се поновила, а после Милошевићевог непризнавања Коштуничине победе из вечери у вече на градском тргу у Шапцу на протестима окупљало се по десетак и више хиљада грађана. Таква енергија и еуфорија није забележена у ближој прошлости, а кулминација је била петог октобра када је из центра града за Београд кренуло двадесет сутобуса и на стотине аутомобила. Знало се да режим мора пасти…
Оно што је очевидно јесте да после десет година очекивања грађана нису остварена. Видна је апатија, недостатак воље и оптимизма код обичних грађана. Истина, нема више тврдог аутократског режима, заборовило се на хиперинфлацију, ратове, избеглице, на улицама је три-четири пута више аутомобила и то стране производње, буџети су знатно повећани, чак и на списковима мањи је број незапослених… Али, нема радости ни ентузијазма као што се очикивало после „демократске револуције“.
Изневерене наде
– Читаву деценију смо изгубили у борби против Милошевића. Знамо да преко ноћи стање није могло да се поправи, да стандард, индустрија и остале делатности не могу да прескоче своје могућности, али смо барем очекивали власт примеренију обичном човеку. Овако на делу смо добили спрегу тајкуна и политичара, легализовали смо богатство стечено у ненормалним условима изолације, шверца и ратова, а што је најпогубније и представници такозване демократске провинијенције олако су се одрекли свог ранијег одела. Док знатан део народа живи бедно, на ивици егзистенције, поготово у породицама са незапосленима и пензионерима, однарођени народни посланици, политички функционери и директори јавних предузећа не осећају терет кризе. Да није тужно било би смешно да такозвани народни посланици чак и не седећи у Скупштини зарађују три просечне плате, са сијасет привилегија, а при том не бране интерес народа него једноставно гласају, а можда чак и мисле како им њихови лидери нареде. Још увек нико до већих „играча“ није осуђен за учињене малверзације, а погледајте само ревносну државу која одузима ионако бедну пензију Еви Рас, док на пример за штетан „сателитски“ уговор са Израелцима треба да плати тридесет и више милиона евра, и то наравно парама пореских обезника. Ту су и бројни примери криминалних приватизација. Неодговорни политичари израстају из партијских шињела, а власт се дели као ратни плен. Уз то стварају се непринципијелне коалиције, док полиција, тужилаштво и судство не ради свој посао како треба. Једноставно, за ових десет демократских година наде су изневерене, народ понижен, гладан и опљачкан, каже Боривоје Николић, пензионер , учесник бројних протеста.
Смена власти, а не револуција
За разлику од неког ранијег периода тешко је пронаћи сагорника спремног за разговор о овој теми. Чак и некадашњи челници странака и активисти у демократским превирањима нису вољни да говоре. Неко из страха од губитка посла, неко што му је свега доста, а неко што не види никаво решење. Слободан Поповић, дипломирани политиколог, јавно у својим колумнама указује на пропусте демократске власти, нетранспарентно доношења Устава, најзначајнијег државног и правног акта, кршење његових принципа због ускостраначких интереса, као и чињеницу да уместо демократске власти имамо партократију, где подобни, а често неспособни долазе на важне функције.
Адвокат Бранислав Секуловић поделио је овај период на време до Ђинђивог убиства , када је Србија имала наде, и после тога, када је Србија остала без наде.
– Да је пети октобар представљао тренутак смене власти, а не револуцију, ево видимо и кроз састав актуелне владе. За то Србија сад лута на ветрометини између историјски утемељеног права на Косово и историјски утемељеног права на Европску унију, при чему, изгледа, нема право ни на једно ни на друго. У таквој ситуацији очигледно да су изневерена очекивања свих оних који су искрено живели за слом власти Милошевића па са њом и свега оног што је имало предзнак комунистичког. Сада су на сцени, а то је видљивије него икад, бескрупулозни трговци политичким интересима, што се своди на пуку власт. У Србији више нема опозиције и то је искорак уназад, јер смо 2000. -те имали опозицију. Лако је предвидети да ће се овакав тренд наставити и да Србија полако постаје земља без будућности, јер народ више апсолутно никоме не верује, каже Секуловић.
У самом Шапцу није било већих политичких турбуленција и у овој деценији ДС је имала и има одлучујућу улогу у локалној власти. Оно што је потресло град и ширу јавност била је „сељачка буна“, пре четири године, када су незадовољни откупном ценом свиња сељаци блокирали мост на Сави. Ефикасном интервенцијом полиције и жандармерије блокада је уклоњена. У последње време било је више протеста бивших радника фабрике „Минералних ђубрива“ који упркос правоснажним судским решењима не могу да наплате заостале зараде, што довољно говори о правној држави. Оно што је највидљивије после ових десет година је квалитено градско осветљење и комунална служба. Наиме, крајем 2000. -те постојало је само једно возило за замену уличних светиљки, и то за четири општине, а читаве улице, паркови и насеља нису ни имали ноћно осветљење. За Нову 2001. чак је трактор сакупљао смеће по улицама јер није било одговарајућих камиона. Општински буџет био је мањи од десет милиона немачких марака. Две године касније почело је темељно уређење града, никле су пешачке зоне од бехатона, град ноћу бљешти, улице су добиле нов асфалт, смеће се редовно односи, буџет за ову годину је око 20 милиона евра… Мрежа гасовода за домаћинства протеже се у дужини од око 200 километара, улаже се у водовод и канализацију у приградским насељима, а воду ће добити и села на двадесетак километара од града. На сеоском подручју асфалтирано је више од 200 километара путева, више него што је урађено у протеклих пет деценија.
Добре и лоше приватизације
Међутим, због приватизације око пет хиљада радника остало је без посла. Некадашњи гигант, Холдинг компанија „Зорка“, практично је у стечају, а мањи број „Зоркиних“ фабрика добио је новог власника. Сличну судбину доживело је аутосаобраћајно предузеће “Седми јули“, са више од хиљаду, запослених, „Изградња“ која је изградила већи део Шапца, „Декор“ са више од три стотине радника, велики поризвођач намештаја „Јела“, крзнарско предузеће“Обнова“, Шећерана… Уместо ликвидиране „Шабачке банке“ дошло је тридесетак што домаћих што страних банака. Најбоље шабачко поредузеће “Зорка- Фарма“ продато је на тендеру „Хемофарму“ за око тридесетак милиона евра, заједно са обавезним инвестицијама. Данас нема ни имена ове фабрике лекова, све је прешло у руке вршачког концерна, наравно и производња најпрофитабилнијих лекова, а ко зна чијом грешком није испуњен део уговора да се опреми дијагностички центар вредан два милиона евра. Овако, Шапчани морају у суседне градове да користе услуге скенера. Пример добре приватизације су фабрике „Белих лимова“ која је у саставу америчког Ју Ес Стила; „Зорка-Неметала“коју је купио аустријски концерн „Алас интернационал“; „Зорка-Боје“ које је купио шабачки предузетник Мирослав Алексић, „Млекара“ коју је купио шабачки концерн „Фармаком МБ“…
Најболније је питање запошљавања, а посао чека 12.313 лица. То је, додуше, за око четири хиљада мање него протеклих година, али је то више резултат административних мера него што се нова радна места отварају. Око 1.200 људи на посао чека дуже од десет година, а без посла је и 430 факултетски образованих. Велике наде полажу се у нову индустријску зону на 600 хектара где је уложено десетак милиона евра. Међутим, проблем је што нема инвеститора, а чека се аутопут до Руме који би требао да се изгради до 2012. године. Упркос негативним демографским показатељима број становника бивше општине а сада града се повећао и износи 130.000, али то највише захваљујући избеглицама који су овде нашли свој дом. Међутим, иако се улаже у опремање и изградњу нових школа и инфаструктуру један број села одумире. Град срећом привлачи не само околно становништво већ и људе из других општина. Један од разлога је и развијен културни живот. Позориште, библиотека, музеј, културни центар, и друге институције имају шта да понуде, а Шабачком летњем фестивалу на Старом граду присуствује на десетине хиљада геладалаца, највише младих. Град има 13 основних, осам средњих и три високе школе.
Ипак, оно што недостаје јесу дух и оптимизам, и то не само као последица глобалне кризе већ и оне дубоке унутрашње која, мора се признати, траје одвише дуго, а много тога је „већ виђено“. Да је барем по оним античким митовима када са и Тројански рат и Одисејево лутање заврше за по десет година, додуше укупно је то две деценије.