„Ноћас сам сањао да сам лептир. Када сам се пробудио нисам знао да ли сам човек који је сањао да је лептир, или сам лептир који сања да је човек. Такво неко осећање имам међу Туцовићевим сликама. Некада ми се чини да сам човек који гледа његове слике, а некада ми се чини да сам лик са слике који гледа посматраче.

 

Те његове фигуре одишу неком развременошћу, или су са погледом у непознато. Све ове фигуре као да су заустављене у времену. Као да у себи сажимају један од безброј могућих покрета. Док гледате све те фигуре примећујете да оне одушу и некаквим слављењем рада. Дакле све се оне односе резигнирано и самоуверено се одмарају носећи своје судбине“, рекао је, између осталог, Никола Мирков отварајући изложбу слика Милана Туцовића у Галерији Музеја, пре седам дана. Из овога рекло би се да Мирков више нема потребе да „чека промене“, или је ово, можда био један од начина објашњења могућег. Као да је назив изложбе све присутне усмерио у „жељеном правцу“, па се добра већина несвесна утицаја плацебо ефекта окрнула „очекивању“.

 

Иоле радознао посетилац изложбе слика Милана Туцовића, морао би се  изделити на неколико делова, ако би хтео да задовољи све своје радозналости. Прво, један део морао би да разуме какве везе имају бродоградилишта и ремонтни заводи бродова са митом о „Дами и једнорогу“, други да одгонетне шта је уметника „натерало“ да направи слику од четири и по квадрата површине, трећи да покуша да разуме „слике кутије“, четрти део требало би да одгонетне шта значи сасвим обична кутија за бријање… Када посетилац после гледања документарног филма о настанку слике „Меморија пристаништа“ „поново састави своје делове“, остаје му да на миру све поново погледа и натенане цеди мождане вијуге.

 

Вештина је преовлађујући елемент сваке постављене слике  које са друге стране зраче невероватном мирноћом, чак напуштеноћу. А вештина избегавања ограничења Милана Туцовића, сликара и вајара, се претворила у апотеозу форме. Да би се ослободио облика који је сликарство истрошило, он је на себе преузео узвишене обавезе – у име слободе себе је затворио у кутије.

 

Стварајући  „Меморију пристаништа“ Туцовић је себи развезао руке сликајући хаос апсурдом. У циклусу „Дама и једнорог“ је радио са сликарством и вајарством другог нивоа, са формама којима је успео да се одрекне слободе коју је изабрао и онда, наравно, добровољно ставио свој врат у нови јарам.

 

У свакој кутији-слици је,  а њих је пет,  замршени сиже. У средини је наговештена легенда, а са једне и друге стране, леве и десне, изувијана фантастична прича. Сво то гротескно изобиље сраста у један масивни криптограм: пећ од керамичких плочица од којих је свака истовремено и слика и део живописног пања.

 

Као да Туцовић воли архитектурна поређења: слика као црква или џамија. Његове слике се могу заобићи са разних страна да би се површно погледале, али се човек може усредсредити на било који детаљ: портал, орнамент, химеру, изрезбарен камен. Ту је тако много сувишног садржаја да ми једва имамо снаге и уобразиље да задржимо  слику целине у свести.

 

Композицију овде не одређује аутор већ нека туђа форма која је постојала пре њега. И што је она строжа то је више слободе за аутора и његове „јунаке“. Он строго поштује правило које није сам измислио – прати да се „јунаци“ на потребним местима сретну. Зато је у свему осталом слободан – логика слике, потребе сижеа, закон развоја карактра, психолошка верност… Привремена вредност, исказана мерном јединицом  „раније – касније“, ње нема код Туцовића.

 

Он се срећно избавио од пресумпције реализма која од слике прави илузију светског поретка – с почетком, средином и крајем – и намеће аутору прилично компромитовану улогу свемогућег твораца. Пре би се могло рећи да изгледа као  да је својим рукама „радио људско тесто“ које је аутор касније месио управо са „злурадим хазардом“.

 

Туцовићеве слике нису за сваки дан: оне као да се изражавају језиком циганске гатаре. Јединица његове слике је уврнута бајка.

 

Како исправно, али не без зависти, примећују амерички критичари, све разноврсности „магичног реализма“ расту само у оним неразвијеним крајевима где се натурализам и гротеска, реализам и фантастика мешју у мучном животу, али у  плодотворним пропорцијама.

 

Најбоље се ипак, рађа у тренуцима кризе, а најинтересантније се догађа на слому традиционалне свести, када је срж света попуцала али још задржава облик: више није глина, али још није цреп.

 

Плодотворне пропорције „магичног реализма“ за сликарско вајарство или вајарско сликарство, савим свеједно, Туцовића су изгледа, узеле под своје.