Урбанизација предуслов напретка

Стереотип о Ромима грађен је управо на изгледу ромских насеља, каже Осман Балић, председник Лиге Рома. Усвајање Закона о легализацији ромских насеља омогућило би оно што ни један од четири закона донет од 2000. године па до данас није – сигурност, безбедност и поштовање посебног начина живота припадника ромске мањине

Да у 120 српских градова и општина постоји 583 ромских насеља, те да се у многима од њих живи испод границе сиромаштва, држава је практично сазнала тек недавно, када је од мисије ОЕБС-а на поклон добила базу података о о броју ромских насеља, њиховим тачним локацијама, броју становника и објеката, структури и квалитету кућа, стању инфраструктуре коју је урадио ГИЗ. Ова база требало би да послужи за будуће инвестиционе планове у побољшању услова живота ромске популације у Србији.

Захваљујући Сталној конференцији ромских удружења градјана – Лиги Рома, држава је добила још један „поклон“ који, на жалост, још увек одбија да прихвати иако је реч о документу који нуди реална и оптимална решења за решавање једног комплексног проблема. Реч је о Нацрту закона о легализацији ромских насеља у Србији.

По речима Османа Балића, директора YУРОМ центра и председника Лиге рома, у питању је закон који би омогућио да се насеља изграђена или реконструисана пре 1971. године у којима живи више од стотину Рома, сачувају као целина.

– У последњих 15 година имали смо четири Закона о легализацији, а ни један није у обзир узимао проблематику насеља у којима живе Роми, а управо је урбанизација један од основних предуслова за развој. Не смемо заборавити да је стереотип о Ромима управо грађен на изгледу ромских насеља, на том нимало изгледном положају људи који у њима живе.

Зашто је опстанак ромских насеља у изворном облику толико битан?

– Превиђа се чињеница да нека од њих датирају још од 19. века. Насеље Сточни трг у Нишу изграђено је још пре Другог светског рата. Врло жива сведочанства о начину живота у њему сачувана се не само у катастарским списима, већ и у књижевним делима. Закон који предлажемо доприноси да се ова насеља заштите као урбани ентитет, али као право на посебан начин живота.

Чињеница је да у оквиру постојећег закона не би могла да буду легализована.

– Постојећи закон тражи испуњење одређених техничких карактеристика за сваки објекат, то опет од власника захтева издвајање знатних финансијских средстава, како би објекат био уподобљен техничким стандардима. Мало ко је у прилици да то и учини. Као логично и једино могуће решење намеће се то да се људима који у овим насељима живе понуди новац, како би могли да испуне своју обавезу.

Од државе се, међутим, чује да новца нема.

– Ту долазимо до својеврсног апсурда. За расељавање људи који су били настањени испод Газеле утрошени су милиони евра на контејнере, а говори се да нема новца.

Решење које ви нудите не захтева финансијска средстава?

– Тако је. Усвајање овог закона омогућило би да ромаска насеља буду легализована као целина. То је заправо у великом броју случајева и једнио могуће, јер су у питању објекти који су изграђени на градском грађевинском земљишту, односно земљишту које је у власништву локалних самоуправа.

Свесни смо да би то могло да се искористи као контрааргумент, али не треба заборавити ни чињеницу да је држава дозволила да највреднија друштвена имовина у виду стамбеног простора за невелике паре деведесетих пређе у приватне руке, односно да станари друштвених станова постану власници. Зашто онда слично право не би важило и за станаре ромских насеља.

Део проблема свакако је било то што држава до недавно није ни знала колико оваквих насеља има на својој територији. Да ли ће база података који је урадио ОЕБС представљати корак напред?

– ОЕБС је направио и практично поклонио базу података држави. У њој се налазе сви неопходни подаци снимљени са грађевинског, али и социјалног аспекта. Од 604 насеља, колико их у Србији, према нашој евиденцији има, половина је спремна да одмах буде легализована чим држава усвоји наш закон за чије се усвајање залажемо.

Уосталом држава се Бечком декларацијом обавезала да реши питање ромских насеља.

– Тачно, али упорно оклева да то учини. Не треба превидети ни то да је несигурност становања стални извор застрашивања по етничкој основи.

Значи ли то да су Роми на неки начин препуштени на милост и немилост локалних власти?

– Управо то. Јер сваки локални властодржац колико сутра може да дође у насеље и каже – ово је градско земљиште, градићемо ту то и то, а ваше је да се иселите. Сведоци смо да се то у поједним градовима протеклих година и дешавало.

Услови становања нису, на жалост, једни проблем који мучи Роме у Србији. Многи би рекли да је незапосленост, ипак, најтежа невоља. Има ли решења за овај проблем?

– Покретање нових послова, нових инвестиција, су свакако главни извор запошљавања. Ту су и јавни радови. Оно што ми заговарамо јесте оснивање посебног фонда за социјалну инклузију који би био камен темељац за запошљавање Рома. Стварање услова за социјално предузетништво такође, јер је чињеница да Роми нису у толикој мери конкурентни на тржишту рада. Потребне су нам иновативне идеје, јер искуства показују да су више Рома током претходних година запослиле невладине организације, него Национална служба за запошљавање.

У једном недавном интервјуу сте споменули да је највећи успех Декаде рома начињен у области образовања. Ипак, иако међу Ромима има све више високообразованих, сведоци смо да их на радним местима нема.

– То јесте чињеница. Али тих хиљаду младих високообразованих људи доказ су да је рођена просветитељска култура, да је унутар ромске заједнице створен један нови, бољи систем вредности.

Прибојавам се једино да уколико се дискриминација у запошљавању, али и у свим другим сферама настави, може да се догоди нешто што нико од нас не жели – рађања својеврсног ромског национализма. Оно чему сви треба да тежимо је управо супротно – стварање безбедног друштва за безбедне појединце.