УДАЈУ СЕ СА 13,14 ГОДИНА

Праxис је спровео истраживање које има за циљ да пружи информације о приступу Ромкиња социоекономским правима, као и да истражи какав је положај жена у односу на мушкарце у ромској заједници. Истраживање је урађено у оквиру пројекта „Правна помоћ и заговарање – приступ правима и борба против дискриминације Рома“, у сарадњи са Civil Rights Defenders-om и уз финансијску помоћ Шведске агенције за међународну сарадњу. Истраживање је спроведено у периоду од фебруара до августа 2015. године, а анкетирано је укупно 100 Ромкиња и 100 Рома из десет општина са југа Србије: Алексинца, Прокупља, Бојника, Бора, Куршумлије, Лебана, Лесковца, Беле Паланке, Крушевца и Књажевца.

Испитанице и испитаници имали су у просеку 37 година, а 78 одсто испитаних жена и мушкараца било је у брачној или ванбрачној заједници. Просечне године за ступање у прву брачну/ванбрачну заједницу показују значајне разлике између жена и мушкараца. Анкетиране Ромкиње у просеку у прву брачну или ванбрачну заједницу ступају са свега 14.7 година, при чему треба имати у виду да су најмлађе испитанице које су ступиле у брачну/ванбрачну заједницу имале 13 година и да је то био случај у четири од десет општина.

Према резултатима истраживања, Ромкиње у 79 одсто случајева поседују здравствену књижицу, тек 40 одсто остварује право на социјалну заштиту, 35 одсто зарађује обављајући углавом сезонске послове, док је свега 30 одсто испитаница завршило основну школу. Што се тиче услова у којима живе, 92 одсто испитаница је потврдило да живе у трошним објектима од цигле, а 45 одсто да објекат у коме живе који није прикључен на канализациону мрежу. Одговори на анкете обојени су патријархалним ставовима и испитаника и испитаница, посебно у делу који се односи на улогу жене у породици.

„Школовање је више важно за мушкарце јер они треба да зараде, а за жене није, јер за њих није рад, него да буду у кући са децом и обављају кућне послове.“ (М., 1986, Бор)

Осим тога, показало се да испитанице најчешће не знају да препознају дискриминацију, чак ни онда када је она директна, а нарочито када је реч о прикривеном облику дискриминације. У случајевима када је препознају, недостаје знање о механизмима заштите.

„Када се обратим центру за социјални рад, увек добијам одговор да не могу да остварим права и тада ми кажу да су у великој гужви и да немају времена да ми објашњавају због чега немам право на помоћ. Ово је била уобичајена ситуација кроз коју сам пролазила годинама док нисам остварила право на новчану социјалну помоћ. Никада до сада нисам добила једнократну новчану помоћ иако сам више пута тражила.“ (Ж., 1956, Алексинац)

Резултати истраживања остављају простор за то да државне институције и локалне самоуправе у будућности предузимају мере у циљу даљег побољшања приступа социоекономским правима жена у ромским заједницама, које би се односиле и на елиминисање родних разлика и ослобађање од традиционалних улога и стереотипа, што би свеобухватно побољшало њихов положај у друштву. Значај образовања и испитанице и испитаници углавном виде у описмењивању и могуцћности запослења, обезбеђивања средстава за живот, а потом и у лакшем приступу информацијама и разумевању процедура и права.

„Када човек заврши школу, културније се обраћа. Ако немаш школу, ти не умеш да причаш, па неће да те слушају службеници, или не могу да те схвате, или их ти не разумеш.” (Ж., 1969, Бор)

„Образовање је важно, јер сам имала проблема што сам неписмена и не умем да читам, па због тога не долазим до важних информација.” (Ж., 1969, Лесковац)

Већина испитаника мисли да је школовање важно за оба пола, мада има и другачијих ставова:

„Школовање је важније за женску децу, јер жене не могу да обављају тешке физичке послове који се углавном нуде лицима без стручне спреме.”(Ж., 1984, Књажевац)

Прилику да се школују кроз школу за образовање одраслих искористило је свега 2 одсто жена, док то није учинио ниједан мушкарац. Међутим, због малих шанси за запослење, образовање губи на значају и међу школованим Ромкињама и Ромима. Испитаница из Бора рекла је да је раније мислила да је образовање важно, али да сада мисли да ипак није толико битно, јер „опет можеш да будеш  без посла”. У служби за запошљавање су јој говорили да би могли да јој нађу посао када би имала макар завршену основну школу, па се она потрудила и завршила је ванредно. Након тога се разочарала јер тај труд није резултирао проналаском посла.