Хиљаде радника су завршавале на бироу, а новопечени бизнисмени су за мале, често и фиктивне паре долазили до атрактивних локација, опреме, машина, погона, робе…
У Сомбору, граду са нешто мање од 50 хиљада становника, који је средином 70.-тих званично, одмах иза Вашингтона, био други у свету по броју зелених површина по становнику, центру општине са укупно сто хиљада житеља и административном средишту Западнобачког округа, (Кула, Апатин, Оџаци), демократска опозиција освојила је власт још давне 1996. под фирмом тадашње Коалиције “Заједно.” Тако је Раванград, како га је поетично назвао чувени списатељ Вељко Петровић, родом управо из Сомбора, предњачио у борби за демократске промене у овом делу Војводине, па и целе Србије, с обзиром на то да је градом управљала демократска опција и у време док су, примера ради, Новим Садом владали радикали.
Нирвана кохабитације
И док су прве демократске власти, “после пола века владавине комуниста” имале добар изговор за споре, готово минималне промене, пре свега у економији и привреди, с обзиром на то да су тада са свих страна биле у окружењу “социјалистичких утврда” попут Врбаса, Оџака и Апатина, али и имајући у виду неблагонаклоност тадашњих централних власти, након демократских промена у октобру 2000. године тај аргумент дефинитивно пада у воду. Због тога се многи Сомборци, листом опредељени за демократску опцију, данас, после толико година борбе против претходног режима, с правом питају: јесмо ли уопште имали било какав бенефит за досадашње заслуге у освајању демократије?
Данас власт у Сомбору, са својих 26 одборника прилично чврсто држи ДС, уз помоћ ДСС (5), Г17, СПО и ЛСВ (по 1), и странака мањина (4), док су им једина озбиљна (опозициона) претња радикали са 23 одборника, са којима се, истина, већ месецима прегањају напредњаци захтевајући, како тврде, “својих 16 одузетих легалних мандата.” Интересантно је да су након претходних избора без иједног одборника остали некада владајући социјалисти, Политичка сцена Сомбора је због тога, у једном од претходних серијала „Локал преса“, с правом описана као “нирвана кохабитације”. Нема већих “таласања”, померања, гужви, фрке, а Џони Штулић би то вероватно описао стиховима: “улоге су одавно подијељене и свак иде својим путем…”
Међутим, “крвну слику” сваке заједнице ипак најбоље показује њена економско-социјална стварност. Где је сада, десет година после демократских промена, Сомбор?
-На подручју Западнобачког округа има 21.973 незапослених лица, а у Сомбору посао тражи њих 7.515. Без посла месечно остаје 350 лица а разлози престанка радног односа су стечајеви, технолошки вишкови, затварања радњи…Новчану накнаду је користило 2.850 особа, да би се почетком 2010. године тај број повећао на 3.250. Само у јуну је поднето нових 500 захтева – рекао је прошле недеље на конференцији за новинаре Секула Тањевић, директор сомборске филијале Националне службе за запошљавање, оцењујући да ће “пораст броја корисника новчане накнаде и смањење броја запослених бити настављени до краја године.” Према његовима речима, за разлику од ранијих периода, када је без посла било највише особа од 25 до 35 година, сада је највише незапослених старости од 40 до 50 година.
Индикативан је и податак да је, у односу на 2000. годину, када је на подручју Сомбора без посла било 197 незапослених са високом и вишом стручном спремом, данас их је чак 401.
Неолиберални концепт – помор сомборске привреде
Транзиција у виду „неолибералног концепта капитализма“ која је овде примењивана у претходној деценији, донела је сомборској општини бројне стечајеве предузећа, пропадање, и (циљано и планирано?) стварање губиташа од некадашњих успешних фирми. Хиљаде радника су завршавале „на бироу“, а новопечени бизнисмени су за мале (често и фиктивне) паре долазили до атрактивних локација, опреме, машина, погона, робе…
Резултат транзиције у Сомбору је уистину погубан. Бројне фирме, некадашња дика и понос овог дела Војводине и целе Србије, попут „Банета“, „Панонке“, „Прехране“, и сличних које су запошљавале стотине и хиљаде радника, стигле су до стечаја или ликвидације, а мноштво незапослених „средњака“ од 40 до 50 и више година живота, као и огроман број младих који тек долазе, са средњим и високошколским дипломама, готово су без икакве шансе да у Сомбору пронађу било какво запослење.
Такозвана „транзиција“ посебно је погодила аграр, односно, пољопривредна предузећа и задруге, од којих су, практично, живели мештани свих 15 насељених места сомборске општине. Након протеста и незадовољства запослених, најчешће због неисплаћивања зарада и неиспуњавања обавеза из уговора, раскинуте су приватизације у две највеће аграрне фирме у општини, „Алекси Шантићу“ и гаковачком „Граничару“. Гаковчани су у знак протеста данима, све са тракторима и механизацијом, „камповали“ испред зграде Жупаније где су смештене градска и окружна управа. Нимало лепша ситуација није ни у ПП „Станишић“ из истоименог села, „Бачкој“ из Чонопље, низу других сеоских ПП-а…
Кад је о привреди реч, некадашњи гигант „Борели“ битку бије са хрватским „Боровом“ које полаже право на наследство у сукцесији, али и на све локале сомборске фирме у Србији. Бројку од хиљаду запослених у уљари „Сунце“, након приватизације, компанија „Инвеј“ бизнисмена Предрага Ранковића Пецонија свела је данас на нешто више од стотину, а до ликвидације је стигао некада надалеко чувени (и једини) хотел у Сомбору „Интернацион,“ којег је пре неколико година купио Американац Богдан Маглић, научник и бизнисмен светског гласа, некадашњи Сомборац.
Малобројни позитивни примери оличени су у отварању неколико великих тржних центара попут „Максија“, „КТЦ-а“, „Туша“, и пре свега „Меркатора“ који се уселио у атрактивно и модерно здање у центру Сомбора које је саградио кошаркашки ас Жељко Ребрача, и запошљава 120 радника. Прозводна предузећа која још увек успешно раде, попут Фабрике акумулатора „Сомбор“, ТРА „Дуге“, италијанске „Калцедоније“ („Фиорано“) која планира да запосли укупно 600 радника, могу се набројати на прсте једне руке…
Једна од највећих инвестиција минуле деценије у Раванграду је и реконструкција главне Улице Краља Петра првог у коју је покрајински Фонд за капитална улагања уложио 320 милиона динара, и на чији нови изглед су поносни безмало сви Сомборци. Истини за вољу треба рећи да је покрајински Фонд до сада у Сомбору и целој општини уложио велика средства за изградњу саобраћајница, спорских хала, школа, домова културе и осталог.
Посланици: Сомбор има шанси
Народни посланици у Скупштини Србије из Сомбора верују да њихов град ипак има шанси за непредак. Др Драгомир Цимеша (ДС) каже да има назнака и конкретних помака, “отварањем Сомбора ка улагањима, било домаћим или страним”.
-„Панонку“ смо најзад продали и надамо да ће она напокон кренути напред. Значајно је и улагање “Фиорана”, затим индустријска зона која ниче крај Сомбора, са потребном инфраструктуром. Ради се и на граничним прелазима, с обзиром на то да је Сомбор град на тромеђи Србије, Хрватске и Мађарске. Бољитак би стигао активирањем железничких праваца, као и повезивањем са коридором Ц 5 ( Будимпешта – Осијек – јадранска обала), и настојањима за прикључењем Коридору 10… Сомбор би ипак требало више да поради на инфраструктури, саобраћајницама, пристаништу Бездан на Дунаву, граничним прелазима. Морамо да поведемо више бриге о радницима без посла и категоријама становништва на ивици егзистенције. Има помака, али они морају бити конкретнији и ефикаснији – каже др Цимеша.
Према речима Злате Ђерић, посланице Нове Србије и чланице најужег руководства странке, “много тога у Сомбору није урађено у последњој деценији, али је много тога и урађено и то ваљано”.
-Увек се може боље и више, али битно је да се крећемо унапред и да постоји енергетски потенцијал који све то вуче. Ипак, у Управи града нису урађене промене у довољној мери да се градски буџет растерети сувишне, пре свега страначке, администрације, а да се средства буџета онда рационалније троше у корист свих грађана. Није добро да највећи послодавац у граду буде Општинска управа. Привреда треба да буде највећи послодавац. Замерам недостатак иницијативе везане за привреду, и ту се заиста мора урадити више јер је број незапослених алармантан. Са осталим проблемима Сомборци, традиционално дисциплиновани и организовани, некако излазе на крај. После десет година, видим да је мој град ипак отишао значајно напред, али увек стремимо бољем и то треба све нас да покреће – сматра Злата Ђерић.
Жика Гојковић, потпредседник СПО , тврди да се данас несумњиво живи боље него пре промена 2000. године, с обзиром на то да “има струје, бензина, нема редова на сваком кораку, плате и пензије су веће и редовније…
-Међутим, остаје горак утисак да су многе шансе пропуштене, тј. да потенцијали града нису довољно искоришћени. Сомбор има сјајан геостратешки положај, јединствени природни резерват Горње Подунавље, као и низ других предности, али се због неулагања у инфраструктуру, дошло до тога да наш град годинама стагнира и заостаје, чак и за неким много мањим општинама. Као и многи други, Сомбор је платио данак лошој приватизацији, а епилог је привреда у расулу, изузимајући неколико светлих примера, и све више незапослених. Лоша кадровска политика на кључним позицијама и дугогодишње непостојање снажног политичког ауторитета, можда су и најважнији фактор стагнације нашег града – тврди Гојковић. Истини за вољу, “у последњих неколико година направљен је пролаз до покрајинских институција, које су одвојиле за Сомбор више пажње и финансија него до сада, али је републичка администрација још увек, на жалост, далеко. Одсуство солидарности и јединства, као и висок степен политиканства када су у питању приоритети града, такође утичу на развој Сомбора,” оцењује Жика Гојковић, додајући да је ипак убеђен да “долази боље време за град и да ће њему ускоро бити враћен стари сјај, који он и заслужује,”
Slike:
Реновирана главна улица,
Протест радника „Граничара“