Трагичне луде вожње

Страдање
двадесетједногодишњег момка код Великог парка поново отворило питање треба ли
неискусним младићима дати моторе велике снаге, шта и како треба учинити да се
спрече овакве трагедије

У осмој
по реду евидентираној мотоциклистичкој
саобраћајној несрећи, од почетка године до данас, пала је и прва жртва. Реч је
о двадесетједногодишњем Братиславу Ранковићу из Крагујевца који је погинуо 17.
маја, око два сата по поноћи.

Он је,
возећи неприлагођеном брзином свој „кавасаки”, изгубио контролу и ударио у дрво
на разделном острву у близини Великог парка. Након тога прешао је на леву
коловозну траку и налетео на жардињеру и фрижидер за сладолед на тротоару. Иако
је одмах пребачен у Клинички центар, није му било спаса – преминуо је исте
ноћи.

Пре нешто
више од годину дана, недалеко од тог места,
погинуо је и Никола Богдановић (24), на туђем мотору. Он је у току ноћи
возио „хонду” по стазама за пешаке у Великом парку, излетео са стазе и ударио у
дрво. Преминуо је на лицу места.

Њихове
судбине била је и Аница Дудић (31). Новембра прошле године она је пала са
„јамахе” коју је брзо возио Ненад С, налетео на „голфа” који је долазио из
супротног смера, па на металну ограду и на крају покосио пешака. Дебљи крај извукла
је Аница. После две недеље упорне борбе за њен живот преминула је на клиници у
Београду.

Када се
овакве несреће десе редовно се у јавности постави питање како претходно
трагични случајеви нису наук углавном младим људима да буду опрезнији у вожњи мотора,
али и одговорности родитеља који својој деци купују релативно скупе „играчке”,
свесни изазова које мотори носе. Полемике трају неколико дана и све се опет
заборави – до следеће веће незгоде.

Задовољство и доказивање

Узроци
саобраћајних незгода у којима учествују мотористи су, према речима командира
саобраћајне полиције Бојана Радосављевића, брза вожња, пролазак кроз црвено
светло, непоштовање првенства пролаза, непропуштање пешака, кретање непрописном
страном, претицање колоне возила на семафору, радње које изводе по коловозу, превид ситуације …

У
Крагујевцу је до краја 2006. године било 499 регистрованих мотоцикала, с тим
што се примећује њихова експанзија, пошто су постали доступнији, пре свега због
олакшаног режима увоза половних мотора. Примера ради, мотор који кошта 20.000
евра као полован може се купити и за 1.500 евра, па се онда раде преправке,
сређивања, а врло често се и не ураде довољно добро да би био безбедан.

Мотоциклисти „боду очи” јер воле да се експонирају – турирају и праве буку, возе на једном точку
обично по главној улици где су избачене баште како би скренули пажњу на себе.
Због тога их зову зујалице. Често праве прекршаје, возе брзо, не носе кациге…

Начелник
саобраћајне полиције Слободан Ђорић каже да неки од њих управљају мотоциклом из
личног задовољства и неког својеврсног престижа, јер имају могућности да купе и
возе скупе моторе, попут „Харли Дејвисона”, а други, превасходно млађи,
управљају мотоциклома велике кубикаже, односно велике снаге, са жељом
доказивања, на начин агресивног управљања и извођења егзибиција.

Проблем
је и што остали учесници у саобраћају не обраћају довољно пажње на бициклисте и
мотоциклисте, нарочито не на раскрсници, а управо због тога често долази до
незгода. Други проблем је што јако млади људи, и са мало искуства, седају за моторе велике снаге, а када их
полиција ухвати на делу, увек питају: што сам га купио ако морам да возим само
другом брзином! У граду, иначе, нема површина које су специјално намењене за
моторе, где би они могли безбедно да развијају веће брзине.

Начелник
саобраћајне полиције, међутим, мисли да би код таквих момака преовладала жеља
за моћи и за брзином, колико год она носила ризик у себи, па би тако било и
уколико би имали стазе за тренинге.

Опасна улица

Тог
становишта је и Ненад Петровић, познатији по надимку Шоне Дивљи, који се
професионално бави мотоспортом, мада он каже да овом граду заиста недостаје
једна таква стаза на којој би се млади опробали. У најави је да се она уради у
кругу „Заставе”, а дотле ће крагујевачки мотоциклисти подизати адреналин само
на улицама и путевима, што носи велики ризик.

– На
сваком кораку могу се видети неискусни момци који неприпремљени и непрописно
опремљени седају за јаке моторе, каже Петровић, четвороструки првак државе у
класи 1.000 и девети у Европи.

Он каже
да је код возача спортских мотора све дозвољено и ствар је личног избора. Не
постоји некакав кодекс. Не крије да међу њима има и неталентованих момака који
крстаре градом, али, како каже, коња јаше ко има – не ко уме. Свако од њих жели да по нечему
буде препознатљив, сви пуно улажу у опрему како би се разликовали од осталих. За њега мотор није ствар
престижа, како се обично мисли, већ потреба, јер се свуда мотором брже и лакше
стиже.

На
констатацију да уз моторе иду и најлепше девојке у граду, Шоне каже да је таком
да су даме чак храбрије, јер мушкарац се плаши да седне на мотоцикл да га други
вози, а жена не.

Какав је
осећај возити триста километара на сат?

– Где
људи почињу да се плаше ја ту почињем да уживам. Лепо је, немаш ни осећај да
идеш толико. Једноставно, човек се роди за то, али ја тако не возим на улици
него на тркама, каже Шоне, додајући да је вози чак 312 километара у Италији.

Каже да
је, као и већина моториста, имао доста падова с мотора. Прошле године је пао пет
пута, на сву срећу без већих последица, јер треба знати и пасти.

Иначе,
казне за прекорачење брзине уопште нису мале. Ко прекорачи брзину више од 30
километара на час у насељеном месту следи му подношење прекршајне пријаве и
казна у распону од пет до 25.000 динара, уз обавезно уписивање забране од три
до месеца до годину дана. За блаже прекорачење следе мандатне казне. Најнижа је
1.000 динара.

Бpза
вожња моторима је и ствар престижа.