Претходне српске власти проблем еколошког
загађења у Бору решавале померањем горње границе дозвољених количина отпадних
гасова и вода. Шта је пронашла мр Нада Ајдачић, стручни сарадник Института у
Винчи

Пре неких
десетак година проблем загађења водотокова у Бору, пре свега, али и у читавој
Тимочкој крајини могао је да добије светске размере. Највећа река на овом
подручју, Тимок, је од села Вражогрнца код Зајечара, па све до уливања у Дунав,
неких педесетак километара севeроисточно,  заправо мртва река. У њој нема ни флоре ни
фауне, а једини кривац за то су отпадне воде из погона Рударско-топионичарског
басена Бор, које у Тимок дођу Борском реком. Борска река  је у последњих неколико деценија колектор за
одвођење прљаве индустријске воде из овдашњих индустријских погона.

 

У то
време мр Нада Ајдачић покренула је у скупштинским телима Србије кампању „за
откривање истине“ о овом проблему и због тога је – добила отказ. Била је један
од водећих стручњака за отпадне воде у Институту у Винчи.

 

Чернобиљ над Бором

 

Мр Нада
Ајдачић је и сама била изненађена великом количином небриге према овим
проблемима и, наравно, знала је и одакле овакав 
однос потиче.

 

„Негде
крајем 1989. године мој сарадник и ја направили смо анализу садржаја вода у
тимочким рекама – причала је тада мр Нада Ајдачић. – Пронашли смо енормно
високе концентрације природно радиоактивних нуклеида. То је значило да они
потичу из руде, односно из земљине коре, другим речима у свему што нас окружује,
али у неприродно високим коцентрацијама. Нашли смо и неке радионуклеиде, значи
материје које делују на живи организам, које нису природног порекла и које су
указивале да је реч о присуству неког нуклеарног отпада. Ја сам то у извештају
и написала и тадашње власти су биле фрапиране – истином. Највише их је
иритирала анализа атмосферских падавина у августу 1989, у којој се налазио
потпуно исти састав радионуклеида, као и за време катастрофе у нуклеарној
електрани у Чернобиљу. Тај извештај ми смо послали по службеној дужности на
једину праву адресу – Секретаријату за здравље. Тог тренутка је кренула хајка
на нас. Одузели су нам инструменте, променили браве на вратима лабораторија и
на крају су нас и суспендовали.

 

Ви морате да знате истину

 

Ми у
Винчи смо – наставља мр Нада Ајдачић – деценијама радили контролу водотокова
свих река у Србији, пре свега Дунава. Радећи пре извесног времена у региону
Прахова и Кладова, стално смо проналазили да је Дунав затрован нуклеидима чије
порекло нисмо могли да објаснимо. Онда нас је извесни капетан Брковић, из
праховске лучке капетаније, одвео до једне тачке на Тимоку, непосредно пред
ушће у Дунав. То је 14 километара низводно од Прахова, према бугарској граници.
Верујте, ја сам видела један сабласни предео, као да смо се нашли на Марсу.
Тимок је био црн, мутан, приобаље је било бело од пиритне јаловине, са обе
стране велике реке, наше и бугарске. Све је било као са неке друге планете.
Неко шибље је штрчало, мртво…Једна страхотна слика пропасти. Узела сам тада
узорке, урадила анализе и пронашла сам радиоактивност у водама Тимока.

 

Мислила
сам да је, можда, то случајно нешто наишло и, пошто два пута излазимо на терен
за годину дана, ја сам мало учестала узимање узорака. У току наредне две године
наилазили смо на све већу и већу концентрацију радиоактивних материја.

 

Борска река – најчистији водоток на планети

 

Госпођа
Нада Ајдачић је у то време, успела да у тадашањој Заједници науке, оформи
комисију, односно мултидисциплинарни пројекат, који ће систематски да испитује
узорке са тог подручја. У последње две деценије узоркују се воде свих
саставница Тимока (Бели, Црни, Сврљишки), укључујући и Борску реку:

 

„Борска
река није обична река – причала је тада мр Нада Ајдачић. – То је најчистији
водоток на планети, када је реч о живом свету. У њој нема ни бактерија, ни
једне једине. Мислим да је и данас тако. Знате шта су нам одговорили они који
су требали да реагују на овакве податке? Једноставно су нам забранили да
објављујемо податке до којих смо долазили. У први мах сам помислила да је то
због пограничног подручја, али то је било из сасвим других разлога.
Једноставно, тадашање власти су за овакве анализе узимали стручњаке од којих су
очекивали да им дају лажне анализе у којима би се говорило да је све у реду.
Другим речима, сматрали су да ми немамо никаквог морала и ја сам се озбиљно
забринула, схвативши истину и шта све ово заправо значи. Само бих вас подсетила
да смо до катастрофичних резултата анализе поменутих река долазили пре
катастрофе у Чернобиљу. Да је било после, власти би имале алиби, а и ми би смо
били упућени у сасвим погрешни смер. Срећом, то смо радили пре катастрофе у
Украјини.

 

У то
време је мр Нада Ајдачић са тимом сарадника предлагала Басену Бор да купи један
савремени инструмент који би био лоциран у Винчи, али да буде власништво
Борана. Они би радили бесплатне анализе, а на друштвеној заједници би био други
део посла – уклањање узрока загађивања. Или бар ублажавања проблема.

Наравно,
овај предлог није прихваћен.

 

Хиљаду пута више

 

Занимљив
је један извештај Пословодном одбору Топионице и рафинације бакра у Бору, који
је 21. септембра 1989. послала Светлана Бјелогрлић, задужени инжењер у РТБ-у
Бор за екологију:

 

„Глобално
речено, садржај већине радионуклеида у испитаним отпадним водама је хиљаду пута
већа у односу на садржај истих у водама Борског језера, где су такође,
идентификовани нуклеиди артифицијелног (неприродног) порекла“ – истакла је
госпођа Бјелогрлић. Она је, затим, у извештају захтевала стално праћење
садржаја водотокова у борској општини. Није се упуштала у мере које би морале
да се предузму на том плану, јер је сматрала да би анализе саме по себи биле
довољне за одговарајућу активност власти.

 

Десетак
година касније, нова српска Влада у којој је деведесетих година министар
екологије био Јордан Алексић, свесна опасности које се крију у водотоковима
Тимочке крајине, захтевала је престанак рада РТБ-а Бор и то „све док се извори
загађења не обуздају“. Није познато да ли 
је Јордан Алексић због тога смењен, али реакција српских власти је била
неочекивано потцењивачка. Влада је, једноставно, за сто посто померила горње
границе дозвољених емисија отпадних вода и гасова, правдајући то „светским
искуствима“.

 

Данас се
подаци о загађењима воде и ваздуха над Бором и не објављују. Тек повремено се
Борани сете да живе на загађаеном подручју и то само онда када се догоди неки
еколошки инцидент, прилично често. Онда када настане помор пчела, или када
Борска река поцрни још више него што је била дотле, односно, када град обавију
густи облаци сумпорног дима. Тада се пролазници не могу ни видети, али се зато
могу надалеко чути по дубоком, нездравом кашљу изазваном удисањем сумпора. Чак
се ни подаци о морбидитету нигде не показују. Једино је сигурно да мртвих има
више од рођених, али то се једино може закључити по убрзаном, енормном ширењу
новог борског гробља. Ускоро се може очекивати да и ова два постојећа постану
„тесна“.