Професор српског језика Саша Чорболоковић, у последње две и по године, од како је завршио школовање, предаје српски језик у Основној школи „Трећи октобар“ у Бору и, морамо признати, мало га који Боранин познаје. Аутор је два текста: “Творба назива учесника у спорту у српском језику“ и “Облици конверзије у спортској терминологији“ који представљају истраживачке радове објављене у књизи “Игра и реч“
Негде је у разговору са новинарима професор доктор Недељко Богдановић, шеф одсека за српски језик Центра за научно истраживање Српске академије наука и уметности у Нишу рекао нешто по чему обичан пролазник никада не би препознао Бор. Чак и када веома исксусном новинару из било којег краја Србије, па и света, поменете Бор он би помислио да желите да говорите о бакру. Не можете ни појмити какво се пријатно изненађење скривало у речима старог професора: “ Један пример из Бора, града бакра, даје наду да није све изгубљено када је о младима у науци реч. Млади колега, професор српског језика Саша Чорболоковић, је већ првим истраживачким радовима наговестио да и у такозваним малим срединама постоје потенцијали за развој науке“.
Професор српског језика Саша Чорболоковић, у последње две и по године, од како је завршио школовање, предаје српски језик у Основној школи „Трећи октобар“ у Бору и, морамо признати, мало га који Боранин познаје. Професор Богдановић из Ниша под првим истраживачким радовима младог колеге Саше Чорболоковића подразумева два прилога у управо објављеној књизи „Игра и реч“. Књигу су издали „Паноптикум“ из Ниша и Центар за научна истраживања САНУ Универзитета у Нишу, а уз професора Недељка Богдановића потписује је и др Ненад Живановић. Саша Богдановић је аутор два текста: Творба назива учесника у спорту у српском језику и Облици конверзије у спортској терминологији.
Нека важна питања
Млади професор је спреман да одговори на свако питање и логичним ређањем почели смо од најактуелнијег -да ли студенти у Србији имају право што штрајком захтевају да им друштво олакша школовање?
-Мислим да имају. Ако су студенти уложили огроман труд и добили неке оцене, онда заслужују да добију могућност да бесплатно студирају. Важно је да се правилно процене потребе друштва за профилима стручњака. Да нам се не догађа да студенти заврше школовање, а не добију могућност да раде. Уписивање би морало да буде у складу са потребама друштва. Студенти који остваре добре оцене, морају да добију прилику да наставе школовање. Мој пример: хтео сам да упишем докторске студије и имао сам просек оцена 9,44. Требало је да уплатим 150 хиљада динара и мислим да је то велика неправда, да због баналне ствари будемо онемогућени у намери за даље школовање. Добри студенти, они који намеравају да уче даље, не добијају одговарајућу пажњу друштва.
Тренутно, професор Саша Чорболоковић ради на припреми прве самосталне књиге. Наставља мало о спортској терминологији, затим обрађује етимологију влашких презимена, а трећи део везује за говор младих – жаргон и указује на најчешће грешке које млади праве у писменом изражавању, о непоштовању неких основних правила у савременој комуникацији, у слању мејлова, СМС порука итд. Млади професор каже да можда није важно за младе да ли ће СМС поруку послати без икаквог вођења рачуна о правилима, па све пишу малим словима. Али, на тај начин наш језик може да се поквари, да постане небитан за младе.
Навикао на тежак пут
Даље су се ређала питања о плановима за будућност, о условима за бављење научним радом у основној школи и Саша Чорболоковић је на сва одговорио, кратко и јасно, понављајући неке одговоре, с разлогом:
„Тужно је што школовање временом постаје привилегија одабраних, односно богатих. Захтеви студената јесу оправдани, јер су сви они који су се бесплатно школовали сада ватрени поборници ускраћивања овог права. Ако је неко постигао тражени успех, не видим зашто не би могао даље да се школује бесплатно. Држава неће ништа решити овако радикалним резом, већ ће морати да се наредних година озбиљније позабави потребним и дефицитарним кадровима и у зависности од тога донесе одлуку о броју студената на факултетима. До тада и даље ће бити више факултетски образованих људи на бироу и пословима који немају никакве везе са њиховом струком, него на одговарајућим радним местима. Није ни чудо што у Србији има толико незадовољних и разочараних.
Научним радом сам почео да се бавим по повратку са студија 2006. године на иницијативу и подстицај професора Недељка Богдановића, шефа одсека за српски језик Центра за научна истраживања САНУ у Нишу. Захваљујући њему успео сам да објавим два рада у књизи Игра и реч, и да завршим прву књигу Име и именовање.
Волео бих да да са осмацима завршим започету књигу Школски бисери, да упишем докторске студије и тако испуним себи тренутно највећу жељу. Једна стара пословица каже да стиже само онај који иде, па се и ја надам да ћу једног дана остварити зацртане циљеве. Већ сам се навикао на тежи пут, можда зато и више ценим људе који поштено и часно раде свој посао и напредују само захваљујући сопственој упорности и квалитету онога што раде.
Предмет мог интересовања је порекло спортске терминологије, говор младих, семантика и етимологија влашких презимена, као и најчешће грешке у СМС порукама.
У нашој спортској терминологији могу се уочити најмање три слоја: домаће речи, преузете стране речи и хибридне творенице – речи које настају комбиновањем домаћих основа и страних наставака и обрнуто. У недостатку термина користе се и синтагматске конструкције (скакач увис). Последњих година присутна је и тенденција прихватања пошто-пото страних речи, јер смо лењи, а и држимо се познате Туђе слађе, па ретко стварамо наше нове речи. Све што долази са стране постаје нам добро и неопходно.
Рад у основној школи је нешто потпуно другачије. Он пружа обиље материјала за анализу на пример говора младих, најчешћих грешака у писменом и усменом изражавању, али не дозвољава пуно времена за истраживање. Врло сам посвећен послу и трудим се да своје обавезе у школи радим најбоље што знам у овом тренутку. Просто никада нисам, нити ћу злоупотребљавати и запостављати свој посао да бих се бавио научним радом. То чиним само у слободно време“.