Споменичко благо северозападне Србије

На просторима северозападне Србије, омеђеним
Савом, Дрином и венцем Ваљевских планина а административно раздвојеним у Колубарски
и Мачвански округ, заштићено је до сада 151 непокретно културно добро. Највише
је споменика културе – 124. Oстало су: знаменита места, археолошки
локалитети и просторне културно-историјске целине. Осам тих споменика је од
изузетног значаја, двадесет их има велики значај. У највећим општинама је и
највише споменика – у Ваљеву 47, Шапцу 23 и Лозници 14. На подручју општине
Мали Зворник заштиту имају само два непокретна културна добра, у Коцељеви и
Владимирцима по три, а у Љубовији, Крупњу и Осечини по пет.

Целовит преглед тога културног богатства,
разнородног у много ком погледу, пружа књига «Споменичко наслеђе Колубарског и
Мачванског округа», тек изашла из штампе. Она ће јавности бити представљена 14.
септембра, на дан када је у Ваљеву, пре две деценије, основан њен издавач –
Завод за заштиту споменика културе. Најмлађа таква институција у нашој држави.

Сваки од споменика представљен је у тој књизи кратким
текстуалним описом и лепом фотографијом па је тиме ова публикација попримила
извесна енциклопедијска својства. Тој евиденцији прикључен је исцрпан приказ
истраживачких и конзерваторско-рестаураторских радова које су страучњаци из
Ваљева предузимали током протеклих двадесет година. Много кад са њима су у тим
пословима учествовали и осведочено успешни и искусни зналци из других сродних
институција.

црква брванара у Миличиници

Споменућемо неке од старина северозападне
Србије уверени да се тиме пружа бар делимичан утисак о овом богатству: манастир
Пустиња са фрескама из 1622. године; црква брванара у Миличиници, највећа таква
богомоља у Срба; зграда Ваљевске гимназије, сграђена у првој деценији 20. века;
чаршија Тешњар у Ваљеву, настала у првој половини 19. столећа; споменички
комплекс у Бранковини; шабачка тврђава; јеврејско гробље у Шапцу, засновано
средином 19. века; спомен-костурница у Текеришу; средњевековна црква и гробље у
селу Дићи (Љиг), Велимирови двори у Кључу код Мионице; старе апотеке у Лозници и Шапцу…

Кад средином септембра буде славио своју 20.
годишњицу ваљевски Завод за заштиту споменика културе обнародоваће и завршетак
радова на обнови Ненадовића куле у Ваљеву. Саграђена је пред сам крај
Карађорђевог устанка и уз Муселимов конак најстарија је грађевина у овој
вароши. Подигнута на брду Кличевац кула је и средином 20. века представљала
доминантно обележје Ваљева. Захваљујући
томе привлачила је многу пажњу па су је цртежима, сликама и фотографијама многи
овековечили. Пре свих знаменити путописац Феликс Каниц. А онда су је за свагда,
непромишљеном градњом у њеном окружењу, сасвим заклониле многобројне зграде за становање.

кула Ненадовића

Грађевинари су овога лета санирали сва
оштећења на зидовима, прозори су, први пут у њеном веку, застакљени, то здање
ће бити и осветљено. Предвиђено је да убудуће Ненадовића кулом газдује Народни
музеј у Ваљеву.

На једној од камених плоча на Ненадовића кули
исклесан је у занимљивој композицији двоглави орао. Све је више Ваљеваца који
мисле да би тај орнамент, стар непуна два века, требало узети за грб њихове
вароши. Руковођен тим расположењима, архитекта и дизајнер Душан Арсенић је
недавно ту композицију приказао у цртежу, уз одговарајући колорит, што је онда
публиковано и на насловној страни Ревије «Колубара».

Занимљиву књигу о ваљевској Ненадовића кули,
испуњену многобројним документима која разјашњавају њен историјат и употпуњују
знања о Ваљевском крају у прошлости, објавио је недавно агилни Велибор Берко
Савић.

До краја ове године Завод за заштиту споменика
културе у Ваљеву објавиће још једну књигу особене садржине и великог значаја.
Њом ће бити публиковани стари надгробници, пронађени у гробљима на подручју
Тамнаве (Убска општина). Тим опсежним истраживањем, у којем су се највиже
ангажовали историчар Милоје Ж. Николић и фотограф Милан Марковић, откривени су
многобројни натписи који сведоче о Тамнавцима из првих деценија 19. века али и
из ранијих времена. У тој збирци је и мноштво сведочанстава о оновременим значајним
народним првацима.

Стручњаци Завода су истраживали и понека
гробља у другим општинама Ваљевског краја, то наговештава могућност настанка
читаве серије таквих издања.

Обраћајући пажњу на плодан ангажман Завода за
заштиту споменика културе, пониклом међу Ваљевцима пре две деценије, сведоци
смо у исто време и безочног обезвређивања или и потпуног уништења понеких
јединствених здања. Завод је, на пример, био принуђен да обустави рад на
проглашењу за споменик културе некадашње среске зграде у Мионици, репрезентативног
здања подигнутог пре једног века. Разлог – тамо се, вољом садашње општинске
власти, зида још један спрат. У критичном стању су оба конака кнеза Јовице
Милутиновића, један се налази у селу Санковићу а други у средишту Ваљева. А пре
десетак година на Убу је порушена стара црква да би на том месту настала нова, много већа и китњастија. Уосталом, читава
књига могла би да се направи само од докумената, писаних и у виду илустрација,
која сведоче о градитељским драгоценостима северозападне Србије којих више
нема.