Позиције мушког шовинистичког поретка уздрмане
су чињеницом да је политички живот, доскора неприкосновени терен мушкараца,
постао поље на коме је савремена жена све активнија

Неравноправан положај жене у односу на
мушкарца, једно је од најуниверзалнијих људских питања, јер се ради о питању
које се односи на половину светске популације. Мит о мушкој супериорности није
само прост став мушкараца, већ вековима стварана теорија о женској инфериорности.
Зачетником се сматра Платон, с обзиром на његову тезу да је жена
"недовршени мушкарац", а коју је даље развијао Фројд тврдњом да је
жена "анатомски осиромашена". Оваквим схватањима приклањали су се
многи мислиоци и филозофи, а листи аргумената у прилог тврдњи о женској
инфериорности додаје се и религијски, хришћански аргумент "женске
грешности", због које је мушкарац изгубио божју наклоност.

 

Мит о слабијем полу није у складу са биолошким
истинама, што је наука већ доказала. Женски организам је у много чему
физиолошки јачи од организма мушкарца. На пример, жена са 55 година старости
задржава 90 одсто снаге коју је имала са 25 година, док мушкарац задржава свега
70 одсто.  Статистика каже да су жене
бољи ђаци од мушкараца у основној школи, имају бољи просек на студијама и брже
докторирају.
 

Досадашњи развој људског друштва, а нарочито у
20. веку, показао је да жена располаже огромном енергијом и знањем и да се без
њеног активног учешћа на може замислити прогрес. Нарочито је афирмисана у неким
општељудским и друштвеним пословима (породица, васпитање), а посебно у
одређеним занимањима (образовање, здравство, информације, наука, култура,
уметност, финансије) и у спорту. Позиције мушког шовинистичког поретка знатно
су уздрмане и чињеницом да је политички живот, доскора неприкосновени мушки
терен, постао поље на којем је савремена жена све активнија. Један од многих
разлога је што су мушкарци, део њих, на политичким функцијама дискредитовани
због корумпираности и веће склоности ка криминалном понашању (свега шест одсто
од укупног броја криминалаца чине жене), а осим тога, више од 50 одсто
Европљанки остварује половину или више од половине укупних прихода
домаћинстава.

 

Од шансе до шансе

 

У односу на период непосредно после
петооктобарских промена, у Србији је двоструко увећан број жена у политици. Оне
доносе нов квалитет (у начину опхођења и излагању много су толерантније), а
стручна јавност то види као постепену демократизацију друштва. Шабац, по тим
мерилима, није град за угледање.

 

Од 69 одборника у Скупштини града само су 13
жене. Мушкарци су: градоначелник, заменик градоначелника, начелник Градске
управе, председник Скупштине града, заменик председника Скупштине града и тек
је секретар Скупштине града жена (Јасмина Томић). У Градском већу, које има 11
чланова, само је једна жена (Јасмина Милутиновић). Напредак је постигнут
приликом именовања директора јавних предузећа и установа чији је оснивач град
Шабац. Функције директора поверене су женама у пет предузећа и установа:
Валентина Ловрин Јевтић је директорка ЈП за управљање грађевинским земљиштем,
Драгана Милићевић Панић руководи ЈСП "Стан", Славица Ференц је на
челу ЈУП "План", Илона Јанковић је директорка ЈП Спортски центар
"Шабац", а Снежана Лукић Апотеке "Шабац".

 

Мали број жена на локалној политичкој сцени у
Шапцу могао би се разумети само да међу Шапчанкама нема довољно образованих и
способних, што није истина, иако пуку статистику поправља мањи број директорки
школа и једне установе културе (Библиотеке шабачке), или високим критеријумима,
што такође није истина. Једина жена у Градском већу, Јасмина Милутиновић, дуго
је у политици, а прати је дуги низ функција које је обављала, али и низ афера
због којих Шапчани мисле да је добро уновчила бављење политиком. Била је један
од оснивача ДСС-а у Шапцу, председник Општинског одбора ДСС-а, члан Главног
одбора ДСС-а, кандидат ове странке за градоначелницу Шапца 2004. године…
Приликом великог сређивања Мишара за прославу два века Мишарске битке, 2006.
године, неке странке су је оптуживале да је злоупотребила положај и асфалтирала
пут до куће свог оца, а Шапчани је памте и као заговорника изградње центра за
прераду хемијског и медицинског отпада у Шапцу, од којег се одустало после
бројних протеста грађана. Буџетским предузећима остао је велики број кадрова и "кадрова"
са потписом њеног утицаја.

 

Када је децембра 2007. година изгубила на
унутарстраначким изборима основала је посебну одборничку групу у локалном
парламенту (ШАНСА) и  искључена из ДСС-а.
После овогодишњих избора опет је добила шансу, као члан Градског већа, задужена
за образовање, и члан Демократске странке.

 

Мењај све што не ваља

 

У посланичким клупама Народне скупштине седе
четири посланика из Шапца: три мушкарца (СПС, ДСС, СРС) и једна жена – Даниела
Ловрин Гавриловић (ДС). О мотиву да се определи за бављење политиком, Даниела
Ловрин Гавриловић каже:

 

– Мој животни мото је мењај све што не ваља.
Наравно, за то мораш бити довољно упоран, некад чак и веома храбар, спреман да
се жртвујеш и да ризикујеш. То сам мислила и давних деведесетих, када се у
Србији најтеже живело, то мислим и данас кад живимо много боље, али још не
онако како ја то желим и мислим да треба да живе грађани у Србији. Управо због
тога данас се бавим политиком и бавићу се све док будем сматрала да својим
ангажовањем могу да допринесем да се живот у Србији мења на боље. Није битно
како. Као посланик, директор неког предузећа или установе, активиста
Демократске странке, како год. Желим да будем део једног великог тима који се
зове Демократска странка, у чије идеје дубоко верујем, и да заједно градимо
бољу будућност за оне који тек долазе. То је мој мотив.

 

Није јој битно да ли мушкарци у њој гледају
равноправног политичара, себе види у потпуно равноправном положају и мисли да
не постоји ниједан посао, а и политика је посао, који би неко радио боље само
зато што је мушкарац. Па ипак, у Посланичкој канцеларији у Шапцу, чешће јој се
обраћају жене него мушкарци.

 

– То показује да жене, без обзира што је ово
21. век, ипак нису у истој позицији као мушкарци. Теже долазе до посла, теже
остварују нека своја права, имам утисак и да немају довољно информација. Не
знају   коме да се обрате за помоћ, у
чијој је надлежности решавање неких њихових проблема. Долазе и злостављане
жене. У неким случајевима, на жалост, не могу да им помогнем, али знам коме да их
упутим, а некад је и то велика помоћ.

 

На питање колико је политика, с обзиром на
време које одузима, на изложеност јавности и рад који се често не види,
захтевнија професија од других, Даиела Ловрин Гавриловић каже:

 

– Политика је пре свега изузетно одговоран
посао. А да ли је захтевнија професија од других, то вам не могу рећи. Никада
нисам радила неки "обичан посао" у смислу да имам радно време од
седам до петнаест часова, на пример. Као директорка Центра за социјални рад и
директорка ЈКП "Стари град" никада нисам гледала на радно време.
Сматрала сам да на то немам право, да морам да радим више од других. Највише
што ми смета у овом послу су лажи које понекад чујем о себи. У почетку ми је
било јако тешко да то превазиђем. Сада на то гледам другачије. Мислим да они
који измишљају и шире неистине, као и они који у то безрезервно верују, највише
говоре о себи.

 

О политичаркама мисли исто што и о мушкарцима
који се баве политиком, уопште не прави разлику, јер "политика је посао и
радиш га или добро или лоше, без обзира да ли си мушкарац или жена", али
ипак посебно цени своју колегиницу Наду Колунџију.

 

Основни "аргумент" којим мушкарци
желе да жене и даље задрже у неравноправном положају јесте да жена не може у
исто време коректно обављати функције мајке, супруге и запослене жене. Међутим,
сувишно је говорити женама шта оне могу а шта не могу, јер оне су једине које
то поуздано знају.