Чини се као да је прошло много година, а биће да је тек четири, откако нас све скупа Радован Бели Марковић није запљуснуо или потопио неким својим новим романом. Догодило се то ове јесени, када се код његовог новог издавача (Евро–Гиунти из Београда) појавио његов најновији роман – „Госпођа Олга”.
Сетимо се, од 1997. године, када је, најзад, „Лајковачком пругом” разбио болни комплекс романа, овај писац је у непоновљивом креативном крешченду и интерактивном садејству са критиком, коју је он понео и која је носила њега, у посебној врсти стваралачког и интерактивног транса – изручио чак осам својих романа: већ апострофирану Лајковачку пругу (1997), Лимунацију у Ћелијама (2000), Последњу ружу Колубаре (2001), Кнеза Мишкина у Белом Ваљеву (2002), Девет белих облака (2003), Оркестар на педале (2004), Кавалере старог премера (2006) и, коначно, Госпођу Олгу ове, 2010. године.
Ако се томе додају бројна издања у посебним едицијама или серијама, и појава неких од ових романа у новом уметничком и значењском контексту и оквиру, као што је, на пример, контекст Колубарске трилогије (2008), или петокњижног Ваљевског циклуса, на пример, онда је јасно да се тако успоставља један убедљив утисак белимарковићевског језичког и текстуалног романескног мора, у коме се ван времена и простора, а привидно баш у њима, истовремено и утапају и проналазе универзалне лирске и трагичне, егзистенцијалне и метафизичке представе о лепоти и болу, срећи и несрећи, вечности и пролазности и смислености и узалудности свега постојећег. Лирска мучнина која, притом, испуњава његове странице и егзистенцијални понори који зјапе, са непрестаним поетским узносима и падовима, што сведоче о једном посебном егзистенцијалном стању и поимању, само налазе израза у временској, композиционој и мотивацијској меланхолији и разливености његовог текста и непрестано присутног ироничног обрта.
Његова проза, која је, заправо, увек једна чудна мешавина шендизма, обломовштине и чајлдхаролдовштине, са оригиналном аутомитологизацијом и аутоучитавањем, у бити је спора, базична и вербалистичка, наспрам брзог тривијалног дискурса нове прозе и новог човека и то, можда, објашњава парадокс опстајања његових остварења у добу расула и празнине, упркос херметичности и очигледном хендикепу. Марковићеви романи више нису то у пуном смислу ни у погледу аутономије, јер је сада већ потпуно јасно да је сваки нови роман само следећи кадар, наставак или контекст већ написаних и објаљених и да суштински нема нове приче, већ се започета наставља у недоглед, са новим фокусирањем ситуација, јунака, појава, стања, фантазије и зачудности, који и јесу бит његове литературе, док су ултиматисти фабуле већ давно његове романе маркирали као романе ни о чему, или о Ничему.
Госпођа Олга, дакле, тематизује емотивну и интелектуалну особеност, хировитост и мушичавост једне расне жене у ригидним околностима ускраћујуће малограђанске стварности и вароши у зла, оскудна и смутна времена, између два светска рата, притом означене злослутним и фантазмагоричним пошастима наднаравне најезде мува, хистеричним спиритистичким активностима тзв. црних одбора, као и сенком надолазећег најстрашнијег у историји „рата над ратовима”. У том неуротичном амбијенту догађа се и одговарајућа неподатна животна прича госпође Олге, од неконзумиране младалачке љубави и нестварне лепоте, до трагичне удаје за недостојног и нежељеног, али пребогатог Аниба Аронијана и утапања у тајни трибадни и настрани еротски троугао са трагично скончавшим госпођицама Рожалијом Михићевом и руском харфонисткињом и потоњом утопљеницом Заречном.
Госпођа Олга је роман о фами, или о животу као фами. Ништа у овој естетској зиданици нема сталан и чврст облик, већ се све налази у упитном, хипотетичком расплинутом знаку и стању фаме и разливености: сами ликови, догађаји и доба. Само тако је било могуће естетски ситуирати и протумачити надреалну слику кафкијанског витлања мора мува изнад Каменог кнеза и Ваљева, или слику бескрајних складишта душама умрлих, затворених у дунс-теглама, или, пак, призоре неуротичне потраге за фамозним „сребрним кондирком” госпође Олге, познатим по томе што је у њега, наводно, било могуће депоновати своје успомене, живот и душу, ради започињања новог живота у новом телу, те најзад, неуротичног спиритистичког комешања мора такозваних црних одбора у сеансама призивања душа умрлих и погинулих у великим српским погромима тога доба.
Но, ту је и велико интертекстуално преливање овог романа, који се претапа из претходних Белимарковићевих остварења, где се госпођа Олга појављује као власница и модераторка чувеног Жутог салона, не само као вансеријског пункта у једној инфантилној средини, где се ситуира парабола о животу као нужно трагичном и песимистичком процесу, већ и као тачке отпора и побуне против ниже, простачке и поданичке егзистенције и паланачког молоха. У том смислу о фигури госпође Олге у овом роману могуће је говорити као некој врсти Гилгамешовог двојника, у безуспешној потрази за вечним, или бар још једним, новим животом, у химери о новом телу и „депонованој души”, али на неки начин и о побуни против, лупежа, богова, просташтва и глупости. Она је, притом, и више од тога: оличење неземаљске лепоте и неземаљског пркоса, хира и мрачног магнетизма чија привлачност еротизује и уништава све у њу заљубљене, а пре свега госпођице Рожалију и Заречну, па потом управника Луде куће др Суботу и неотесаног дијаболика Н. Калабића и, коначно, највише и хипнотички судију Мишића, који не само што води њен непојамни оставински поступак око „обредних предмета”, већ се отискује у океанске белешке о њој и животу уопште, о мрачној повезаности лепоте и мистерије, који га коначно одводе у немилост и у смрт.
Наравно, ово је још једном поновљена прича о блискости Ероса и Танатоса, односно фаталне лепоте и привлачности са смрћу. Проклетство Олгине фаталне привлачности могуће је директно, али и у посебном естетском парадоксу, довести у везу и са раном смрћу њеног мужа, њених одбачених, повређених и трагично скончалих трибада, те већ реченог судије Мишића, али и других. Фаталност њене страхотне и транспоноване лепоте, нужно се доводи у везу и са немогућношћу њене конвенционалне среће, јер охола и мономанска, она је у себи мешала начела прометејског, сизифовског и дијаболичног, дајући другима оно што нису имали, и одричући се оног што јој је уистину припадало.
Наравно, посебна димензија овог романа је његова уметничка вештина. Најпре, читав роман дат је у форми карневалско-ироничног ругања и заједљивости, као језичка мера која омогућава оптималан баланс између сударања и привлачења супротности и истородности. Затим, то двоструко читање одржава овај роман у сфери сталне двополности индивидуалног и универзалног у оној мери у којој се све у њему утапа у трагично осећање живота по себи и за себе. Коначно, лудило приче сугерише неухватљивост живота и човека као таквог, упућујући на кјеркегоровску песничку и флуидну егзистенцију и интуитивну индивидуалистичку хировитост као једино могући смисао постојања који је у човековој власти.
Лудило приче је следећи моменат супериорности овог чудесно разливеног романескног текста. Дифузност и неухватљивост теме, намере, правца и ослонца се показује као предност, а не недостатак, како га неки доживљавају. Јер, шта је уметност ако је сву дохватимо и шта остаје за више перцептивне слојеве и уобразиљу? Фантастика Бели Марковићеве нарације и његовог надреалног језика су нешто о чему се дају написати дебеле књиге, а мешавина његових лирско-трогателних и иронично-дијаболичних вратоломија производи својеврсну језичку вртоглавицу и посебну лирску иронију или ироничну лирику, карактеристичну само за њега.
Његово приповедање нужно је циклично. Сваки пасус овде подвучен је посебно из њега извученим лирским акцентом или апстрактом, док параболе његовог подигнутог говора нестварно узбуђују и засењују. Сабласни кафкијански призори који се провлаче кроз његов текст, снажно и убедљиво допуњују арсенал његових уметничких средстава. Усто, узвитлане језичке и асоцијативне игре Белог Марковића крећу се у свим правцима и у свим равнима истовремено, као, на пример, референца „између Поште и Суда”, која се јасно обраћа познатом месту из познате Бећковићеве поеме, призивајући притом идеју и химеру наднаравне или луде љубави по себи и за себе. Нарација Белог Марковића нужно прави велике имагинативне лупинге, крећући се у распону од чисте апстракције до бизарног маркирања „младежа величине дудиња на стидном прегибу госпођице Зречне”. Његов текст повезује опскурне, бизарне, лирске и узвишене равни и химеричне апстракције Олгине умишљене или стварне љубави према једном књишком фантому, какав је Достојевскијев Кнез Мишкин, коме се обраћа и у самртном часу.
Све у свему, Бели Марковићева језичка и наративна вештина начинила је у овом роману једну нову, савремену Мадам Бовари загонетну српску паланачку и антипаланачку сфингу двадесетог века коју је тешко одгонетнути. Она се изнад овог романа уздиже као гигантска парадигма, надмоћна и надсвесна ознака једног вишег и другачијег смисла ствари и једног бунтовног, самосвесног и самосвојног, женски својеглавог поимања света, живота и поретка, блиског оној Балзаковој по којој ће се жена пре лишити свих љубавника него својих хаљина.