Провинција у раљама престонице

Чак десетак хиљада Шапчана потписало је петицију за децентрализацију што довољно говори о жељи да се локалним самоуправама да више права и моћи, пре свега када је у питању развој. То је и последица досадашње политике у оквирима региона, где је Шабац доста ускраћен

 

Од некадашњег подринско-колубарског региона где је седиште политичких организација било у Шапцу, а економских у Ваљеву, а реципрочно су дељене и функције, створени су окрузи али су Шапчани остали ускраћени за неке институције. Тако је седиште Привредне коморе, Привредног суда, Одељење Министарства просвете у Ваљеву иако је Шабац привредно развијенији, а има и далеко више школа и ученика од  града на Колубари. С друге стране, републичка јавна предузећа и установе, као што су ПТТ, Телеком, Железнице Србије, Служба катастра, диктирају готово све овдашњим испоставама, тако да се у шали каже да чак и тоалет папир мора преко Београда да се набавља. Оно што је видљиво на сваком кораку јесте да централизација потиче од преношења имовине општина на Републику, што датира још из Милошевићевог времена, а ни данас није исправљено. Практично све значајније одлуке доносе се у Београду, иако има много ствари за које је општина, односно локална самоуправа, компетентнија и заинтересованија да оствари.

 

-У цивилизацијском смислу битно је да општине имају висок ниво самоуправе. Морају се уважавати интереси и особености сваке средине, а људи из те средине су најзаинтерсованији да раде за њену добробит. Ако Шабац има заиста значајне позиције у Србији, од оних историјских и културолошких до привредних, није упутно да се важне одлуке за живот и развој  доносе на неком другом месту. Ако је Шабац назван „Српским Верденом“, „Малим Паризом“, онда свакако има упориште на мапи Србије, па и Европе. Довољно је рећи да је тридесетих година 19. века овде био први клавир, први европски урбанистички план, прва апотека у Србији тог времена, да има дугу и богату културну традицију, да је економски предњачио и првој декади 20. века и да је касније био значајан економски центар Србије и Југославије. Онда то свакако треба и вредновати. Важна је и грађанска иницијатива, па је тако Шабац једини град из некадашње СФРЈ добио статус здравог града и уврштен на мапу Светске здравствене организације – каже др Марко Марковић, познати шабачки педијатар и иницијатор петиције коју је потписало седам хиљада ученика да се заштити животна средина.

 

Нажалост, у неким случајевима изостала је та грађанска иницијатива. Не само за одлуке из Београда, већ и локалних политичара. Тако је напречац деведесете године донета одлука да се градска депонија смести на Дудару, бившу зелену оазу удаљену само неколико стотина метара од центра. Сада за санирање те депоније треба више од четири милиона евра, а нова депонија гради се у сарадњи са Сремском Митровицом. С друге стране, грађани су листом устали против одлуке републичких власти да се овде лагерује и спаљује хемијски отпад.

 

Зна се да се сваки крај бори за своје интересе, али Шапчани то непрекидно морају да доказују. Иако се налази на свега седамдесетак километара од Београда и Новог Сада, Шабац никако да добије пристојне саобраћајнице и везе. До пре неку годину у републичким оквирима није била планирана изградња итекако потребног аутопута. Чак су и подаци лажирани, али је градска управа најпре доказала да има опраданости за такву инвестицију, јер сваког дана од Руме до Шапца прође више од десет хиљада возила, што је основни критеријум за изградњу аутопута. И тек после тога фигурира план да се таква саобраћајница и уради.

 

Такође, железница до Руме односно Малог Зворника је у веома лошем стању, иако је ова пруга једна од најоптерећенијих. Па не мало заболи Шапчане што се Република издашно залаже за изградњу пруге Ваљево-Лозница, док овај крај остаје занемарен, тако да чак не саобраћају ни шинобуси до Малог Зворника.

 

И проблем чишћења пловног пута Савом је од виталног значаја  за економски развој. Планирана је изградња међународне луке, уз подршку из иностранства, али Сава се не одржава, тако да су за протекле две године код Шапца насукана два танкера и један брод.

 

Још деведесетих година прошлог века Шабац је имао слободну зону, али се то због неких политичких неслагања из врха државе није искористило, иако би се таквим статусом решили проблеми са тадашњом блокадом у којој је била Југославија. Пре неку годину започета је изградња северозападне индустријске зоне на 600 хектара. Из републичког буџета инвестирано је неколико стотина милиона динара, што је значајна подршка, али још увек нема значајних страних инвесттира јер је главни проблем аутопут.

 

Као и остали градови и општине, Шабац је остао ускраћен за трансферна средства из Републике, као сигуран извор прихода у буџету. Кад се упореди са осталим срединама, град и није тако лоше прошао, а поготово када је реч о средствима НИП-а. Али, није далеко од истине да се до тих средстава долази преко политичких веза и утицаја, односно у зависности од тога колико која странка или појединац имају уплива у то.

 

-Један од генератора свеукупне кризе су и партократски односи. Сва политика се креира у Београду, у централама странака, односно, што је још горе, у врло уском кругу људи, вођа, који су често некомпетентни. Данас, у недовршеној, транзиционој, недемократској и сиромашној Србији, судбина многих наших људи зависи добрим делом од мишљења вође, онога ко је на власти и његових следбеника, односно малих локалних вођа. У једној земљи где је половина становништва полугладна или гладна, политика је најуносније занимање. Не само државни, него и локални функционери, као и народни посланици, за време једног мандата успевају да направе кућу, купе луксузне станове, возе луксузна кола, односно успевају да се материјално обезбеде, што многима није успело радећи по 40 година. Многи од њих не виде власт као јавну службу него као прилику да се докопају онога што никада не би могли да имају, ако се узме у обзир њихово знање, радно и животно искуство каже Слободан Поповић, дипломирани политиколог, један од оснивача Демократске странке Србије који је касније искључен из чланства због својих ставова.

 

За истинску децентрализацију и демократизацију потребно је, наравно, имати уређене институције, од судова, школства, државне управе, до демократских односа у самим странкама. Овако, иако су прошле две деценије од увођења вишепартијског система, странке се и даље боре за ратни плен, за голу власт, а људи од интегритета, знања и иницијативе бивају скрајнути јер сметају постојећој номенклатури. Поготово је тешко било шта веће изнедрити из тзв. провинције када је готово сва политичка и економска моћ у престоници.

 

Европска искуства говоре да локалне самоуправе имају далеко више иницијатива и успеха у решавању локалних проблема него кад то долази из врха. Шабац је то искусио после Осме седнице ЦК СКС када је готово комплетно општинско као и руководство политичких организација поднело оставке јер су републички органи, односно тадашњи Централни комитет, били јачи. И у новије време распуштање градских одбора појединих странака није реткост, иако се листом упире у тобожњи значај локалне политике и децентрализације. Такође, општинама је била наметнута одлука о смањењу броја запослених службеника док се у републичкој администрацији гомилају саветници и ини чиновници.

 

Прави начин да се искорачи у децентрализацију је, поред уставне и правне регулативе, и квалитет одређене средине. Без сумње најбољи шабачки бренд, Рукометни клуб “Металопластика“, у златној ери „ванземаљаца“,  омогућио је да град  не буде само центар спорта већ је имао и шири значај. Европа је била досегнута и нико тада није постављао питање подела на провинцију и метрополу.