Примери пожељног екстремизма


Ревија
«Колубара» је у свом мартовском броју писала о Ивани Савић, младој Ваљевки
којој су се у Небраски (САД) дешавала чуда. Отишла је тамо у августу 1998.
године на деветомесечно допунско школовање, а њен повратак онемогућио је
НАТО бомбардујући Србију. Имала је онда
17 година, два пуна кофера којечега и неоствариву жељу да се врати својима у
Ваљеву.

Уписала
се тамо на студије економије и дизајна, постигнутим успехом је претекла све у
генерацији и упутила се на магистарске студије. Радом и памећу поново се изборила
за примат и стекла мноштво почасти. Као једини генерацијски представник
обратила се учесницима велике и раскошне годишње универзитетске свечаности што
пре ње није доживео нико од студената пристиглих из држава изван САД. О Ивани
су опширно писале тамошње новине Bellevue Leader. А кад јој је, према устаљеној
пракси универзитета, понуђено испуњење једне њене жеље, Ивана Савић се
определила да на универзитетску свечаност, где је она у важној улози, допутују
из Ваљева обе њене бабе – Станислава Савић и Љубица-Лола Меденица и деда
Драгиша Меденица. Докторске студије су нова авантура у коју се укључила ова
одважна Ваљевка.

Ове
ваљевске новине су током протеклих годину дана обелоданиле и низ других и
другачијих примера пожељног екстремизма младих. Тројица младића из Спелеолошке
групе Друштва истраживача «Владимир Мандић Манда» – Владимир Милутиновић,
Немања Нешковић и Иван Настић – описали су у «Колубари» своје учешће у пењању
на Мон Блан у суровим зимским условима. То пре њих тако рано (у времену од 23.
марта до 11. априла) није учинио нико из наше земље, а на почетку 2006. године
претекле су их у светској конкуренцији само две експедиције.

Припаднике
ваљевског Друштва истраживача, оне који су га оснивали 1969. године и
многобројне што су му се доцније прикључивали, у нова а давно жељена искушења
повели су Давид Максимовић и Огњен Јовић. Завршавајући студије архитектуре
направили су пројекат за ново здање Дома истраживача, које већ постаје стварност
привлачећи пажњу Ваљеваца. Израста на месту где се донедавно Домом истраживача
звао један рушевни кућерак.

Budući dom valjevskih istraživača

Огњен и
Давид су и предводници у свим радовима који се изводе попут некадашњих сеоских
моба. Заједнички, са радошћу, раскрчили су невелики простор на обали Колубаре,
са разних страна прикупљали (и још то чине) потребан грађевински материјал. Већ
су утемељили ту своју будућу кућу, а онда почели и да је зидају… Завршени су
подрум и приземље, уздају се да ће је до наредне јесени ставити под кров. Количине
расположивог грађевинског материјала и расположивог новца условљавају динамику
те изградње.

Будући
Дом ваљевских истраживача (младих по годинама али и оних других – младих духом)
распростираће се на 380 метара квадратних. Окренут је и отворен према
знаменитој реци (којом мало воде отиче) и старом али и те како лепом парку
«Јадар» на другој речној обали. Његови творци су убеђени да ће та грађевина по
свему подржати неке будуће истраживачке идеје не занемарујући ни оно што је од
претходника наслеђено.

Давид
Максимовић, садашњи председник Друштва ваљевских истраживача, прижељкује
знатнију подршку од досадашње, ма са које стране она пристизала. Задовољан је,
дакако, и оним што су до сада учинили у свом несвакидашњем неимарском подухвату.
Свакога ко би хтео да се подробније обавести о Клубу и његовим ововременим
прегнућима упућује на интернет адресу Клуба:

istrazivaci@istrazivaci.org.yu

Ваљевском
спорту, међутим, поодавно не цветају руже. Оне су, међутим, баш у тој области
уцветале и то на најраскошнији могући начин премладој Кристини Живановић,
ученици осмог разреда Основне школе «Сестре Илић». На Светском купу у каратеу,
одржаном у Немачкој, Кристина је у конкуренцији кадета освојила – златну
медаљу. За тај успех њој је у Ваљеву, за скори празник овога града (слави се сваког
20. марта), додељена главна општинска награда. Међу овогодишњим али и свим
досадашњим добитницима тога признања Кристина је најмлађи лауреат.

Ово
описивање понеких разнородних примера пожељног младалачког екстремизма
закључујемо предочавањем чињенице да у
ваљевским средњим школама постоје читава одељења у којима нема ни једног
пушача. Или их је сасвим мало. А у она давна и чедна времена њихових очева и
дедова, кад је «једино имало по свему примерне младежи», такве ситнице су биле
незамисливе. Сведочећи о томе по своме искуству и сопственом памћењу, овај
новинар је склон уверењу да од ововремених младих људи никада није било бољих,
није било паметнијих, раднијих, лепших, васпитанијих, итд. девојака и младића.

Има, доиста, и изузетака који кваре општу
представу. О томе у овом серијалу јављају из других вароши. Пренебрегавају при
томе покаткад оно што је преовлађујуће. Што је драгоценост.