Међу Ваљевцима,
нарочито међу оним Ваљевкама и Ваљевцима који су млади, национализам (или је
боље рећи – шовинизам) не представља распрострањено расположење и убеђење. Нити
овде има, у прилично дугом временском
раздобљу, јавног и агресивног испољавања тих хтења и осећања.
Овом
новинару се такво становиште потврдило у разговорима што их је, идући за том
темом, водио са мноштвом својих суграђана разних занимања и интересовања, са
људима различитих политичких опредељења. Поготово у разговорима са младима.
Ваљевци
су у ово наше време поглавито подељени на «патриоте» и на «издајнике», односно на
демократе, радикале и још понеке. Оба скорашња бирачка изјашњавања показала су
да међу Ваљевцима највише присталица имају демократске политичке оријентације.
А уколико би било могуће издвојено свођење гласова овдашњих девојака и младића
то престројавање у демократском смеру била би, по свему судећи, још изразитија.
У томе је ваљда и главни разлог да се од мало кога може чути да је гласао за Тому,
за Вељу или за Мркоњића. Такав порок се овде најрадије прећуткује.
Некада
смо се делили на партизановце и звездаше (у раној младости на каубоје и
индијанце), пре тога на партизане и четнике, претходно на комунисте и
љотићевце, још раније – на обреновићевце и карађорђевићевце… У најновијим
деобама европејска младалачка хтења имају у Ваљеву извесну превагу са лепим
изгледима да она буду још убедљивија. Кад? Можда већ у мају, када у Србији (и у
Ваљеву) буду биране нове општинске управе.
Понеки
графити су, малте не, једини видљиви изливи ваљевских националистичких страсти.
А и они су, уколико те писаније упоредимо са београдским шаренишом, овде знатно
ређи. Па кад из тих порука и поклича као условно националистички издвојимо завет
«Косово је Србија!», у тој збирци и збрци мало шта остаје на шта би могло да се
упре прстом и каже да је непожељно. (Много је веше у том писању свакојаког
простаклука, али то је већ нека друга тема.)
Уосталом,
кад је пре две године међу средњошколцима спровођено истраживање о степену
њихове (не)толеранције у односу на друге етничке групације, видело се да су у
том погледу ваљевски гимназијалци веома разборити. Толерантнији су од свих
својих вршњака у северозападној Србији. Од Шапчана и од Лозничана.
На једним
изборима из деведесетих година у Ваљеву су многи гласови припали Заједници
војвођанских Мађара иако су у овој вароши припадници те националности одувек
одвећ малобројни. У тадашњој страначкој понуди понеким Ваљевцима се најпривлачнијим
чинило сврставање уз Мађаре из Војводине.
А кад су
пре непуне две деценије на овим просторима настајале политичке странке, тада у
већини превасходно национално обележене, поједине од њих су Ваљево узимале за
своју родну варош. Већ у јесен 1991. године показало се, за многе сасвим
неочекивано, да национална осећања у већине Ваљеваца нису предубоко укорењена.
Нису се извргла у своју супротност, у масовно патолошко стање. Стотине ондашњих
војних обвезника из Ваљева и околине својевољно су се, дакако и храбро, вратиле
са ратишта изван Србије. Уз то, међу ретким у Србији, Ваљевци су те јесени
јавно и здружено на разне начине протестовали против рата.
Ваљево
је, требало би и то имати у виду, у читавој својој новијој историји, национално
готово хомогена средина. Осим Рома, а у скорија времена Црногораца и
Југословена, сви други су сасвим малобројни. Али су, с друге стране, поједини
између њих по добру оставили дубокога трага. Немац Ајхингер је Ваљевцима први
правио пиво, још 60-их година 19. века, и овде остао до свога краја. Хрват Ђуро
Козарац је основао Ваљевску гимназију, а други Хрват – Клаудије Прикелмајер –
отворио прву апотеку. Мађар Молнар је отворио прву ваљевску штампарију и
издавао прве ваљевске новине. Чех Покорни је први капелник војне музике а његов
сународник Урбан до данас непревазиђен као музички стваралац. Словенац Иван
Пуцељ, иако син југословенског министра пољопривреде, у младости је изабрао да
у Ваљеву за свагда остане, као професор је израстао у легендарну личност ђака
Пољопривредне школе. Леп углед стекло је неколико породица ваљевских Јермена, у
том погледу нису изостајали ни Јевреји.
Издвојили смо неколико примера сигурни при томе
да би се и читава књига могла написати о томе колико су успону Ваљева
доприносили људи других националности. И на томе су, свакако, заснивани
међуљудски односи какве у Ваљеву данас имамо. А о којима имамо претежно леп
суд.