Да није
било бакра, откривеног почетком 20. века, Бор и подручје на коме се простире
општина, били би познати по културно-историјским споменицима и бројним
туристичким драгуљима, изненађујућим за подручје за које се мисли да је богато
само рудама. Праисторијске културе Бора и околине условљене су постојањем руда
метала и по томе се посебно истиче Рудна Глава из петог миленијума пре нове
ере. Овај рудник ушао је у светску научну литературу, као најважнији локалитет
ране европске металургије бакра.

Истраживања
су показала да је реч о простору на граници културних група различитих стилских
припадности, што га чини јединственим. Локалитети са три додирна културна
простора, какав је Бор са околином, често су значајнији од сваког
појединачног и разноврснији од свих заједно. Овде се спајају, прожимају и
трансформишу утицаји из Тракије, Панонског басена, Подунавља и Поморавља,
градећи непоновљиве хронолошке, стилске, етничке, друштвене и историјске
релације.

Цео
простор је прилично уређен и инфраструктурно припремљен за туристичке посете, али
недостаје кључна ствар- маркетинг. Но, то је, ипак, проблем којег није тешко
решити и ваља очекивати да ће активности на том плану почети у тренутку „када
то буде потребно“. Парадоксално звучи, али је можда и добро што тај тренутак
касни.

Непоновљива Брестовачка бања

У првој
половини 19. века (1837.) у Србији је укинут турски спахијски систем. Бор и
околина прикључени су земљи матици и тада почиње убрзани развој овога краја.
Кнез Милош Обреновић долази у Брестовачку бању (десет километара југозападно од
Бора) и интересује се за изворе лековите воде, које су вероватно познавали
стари Римљани, а користили Турци као илиџу – бању. Узорци воде послати су у Беч
на хемијску анализу. Лековита својства воде потврђује барон Хердер, упоређујући
је са водом у неким бањама Швајцарске и Тирола. Из 1834. године остао је запис
у стени о боравку књегиње Милице Обреновић, а у Брестовачкој бањи су у то доба
боравили и Јеврем Обреновић, брат кнеза Милоша, затим Милутин Петровић, брат
Хајдук Вељка Петровића и други.

Кнез Милош
је у Брестовачкој бањи изградио конак за сопствене потребе, који данас
представља веома леп културно-историјски споменик.

Двадесетак
година касније изграђен је и Кнежев дворац, затим окружна зграда и кафана, која
је касније добила назив „Излетник“. Истовремено је изграђен и хамам, купатило
за кнеза Милоша и друге виђене госте, које је због препознатљиве архитектуре
добило назив Турски хамам.

Постојала
су три оваква купатила и она постоје и данас, од којих су два још у употреби.

Сви ти
стари објекти чине посебну целину и они су, 1949. године, законом заштићени и
касније више пута рестаурирани. Поменути Турски хамам, који није у употреби као
купатило, је мала квадратна грађевина, дебелих, бело окречених зидова, са
базеном и куполастим кровом, обложеним бакром. У овом лепом архитектонском
објекту, данас се организују изложбе слика и песнички сусрети. „Сценографија“
оставља на посетиоца незабораван утисак.

Данас
активно купатило подигнуто је пре тачно сто година, по налогу краља Петра првог
Карађорђевића. Купатило је рестаурирано 1968. године. Има два базена и шест
када, које се пуне лековитом водом.

Конак
кнеза Милоша рестауриран је 1970, а затим и прошле године. У њега су смештени
експонати из борског музеја и цела кућа је изложба под називом „Брестовачка
бања у доба Милоша Обреновића“. Конак је приземна, бондуричка грађевина
правоугаоног облика, са сликовитим доксатом пред улазом. Покривен је
аутентичном ћерамидом. Поред централне просторије налазе се по две собе са
сваке стране, а споља су трем и оџаклија за припремање хране.

Ништа без Карађорђевића

Две
године пре пада прве владавине династије, 1856, Александар Карађорђевић даје
налог да се изгради дворац, који је у оно време био најмодернији објекат не
само у Брестовачкој бањи, већ у бањама Србије уопште. Има леп положај, на благо
уздигнутој падини Тилва њагре (брдо по коме данас стране компаније копају
трагајући за металима). Сликовита, засвођена капија сва у бујном зеленилу, као
и мало двориште, дочаравају свет мира и тишине. Кнежев дворац има приземље и
спрат, са пет соба, широким тремом и балконом. Али, већ 1858. године на српски
престо се враћа династија Обреновић и Карађорђевићи се отада нису појављивали у
Брестовачкојх бањи. Чак ни после повратка на трон, 1903. године.

У овом
задњу је у другој половини 20. века, на кратко, била смештена изложба „Флора и
фауна Тимочке крајине“, али је убрзо поново настао мук и здање је препуштено
зубу времена. Неправедно. Израчунато је да би за поновно враћање у живот, за
рестаурацију било потребно 60.000 евра, али је приликом посете принца
Александра Карађорђевића борској општини, у јесен 2003. године,
престолонаследник изјавио да није заинтересован за инвестирање у поправку
дворца. Овакво мишљење је било велико изненађење за поборнике династије
Карађорђевић у овом крају, али и за музеологе. Ипак, остаје нада да још није
све изгубљено и да ће се већ наћи заинтересовани за поправку овог некада заиста
прекрасног здања.

Французи оставили дубок траг

За
туристе су интересантни и бројни културно-историјски споменици у Бору. Посебно
је занимљива историја цркве Св. Ђорђе, по народном веровању заштниника Борског
рудника. Подигнута је 1911. године и била позната по иконостасу који је урадио
сликар Пашко Вучетић. На једној од икона представљени су Ђорђе Вајферт,
Грамберг, Феликс Хофман и Фрања Шистек, директори рудника. Након рестаурације
ова вредна слика чува се у борском музеју. Због ширења рудника, црква је
пресељена у оближње село Брестовац (по коме је Брестовачка бања добила име), а
нова црква је изграђена 1940. године.

Заштићени
споменици културе у Бору су и зграда Дирекције рудника из доба француске управе
(1903 – 1941.). Иако је више пута преуређивана и мењала намену, зграда је
сачувала првобитни спољни изглед, са елементима француске архитектуре.

Истиче се
и „Француска касина“, зграда из 1929. године. После ослобођења у Другом
светском рату, претворена је у Дом културе, а 1961. овде је усељен Технички
факултет и ту је и данас.

Намерницима
се пружа прилика да виде и споменик великом мађарском песнику Миклошу
Раднотију, који је током Другог светског рата био у једном од борских логора,
на привременом робијашком раду (умро у избегличкој колони, пошто је већ ушао у
домовину, крајем рата).

Такође је
занимљиво поменути и боравак српског сликара Ђорђа Андрејевића Куна, који је
пред Други светски рат боравио у Бору и том приликом настала је јединствена
мапа, албум цртежа „Крваво злато“, који се чува у борском музеју.

На
планини Црни врх, познатој по дубоким и дуготрајним снеговима, налази се
споменик првој омладинској радној акцији. Овде је, од јануара до априла 1945,
док је рат још харао земљом, 1620 омладинаца из десет округа Србије секло
огревно дрво за потребе београдских болница, пуне рањеника. Споменик је,
нажалост, у очајном стању.

Све ово о чему смо говорили стоји и данас, као
неми споменик на једно време раста Србије, сликајући и догађаје из периода
криза, буна и сазревања. Заокупљени бакром, овдашњи људи као да нису имали
много времена да брину о културној баштини. Зато и сви ови драгуљи остају ван
домета шире јавности. Али, времена се мењају и судећи по неким догађајима из
„сфере бакра“, могло би да се очекује да Бор и цело ово подручје најзад добију
и заслужену туристичку легитимацију. Сигурни смо да би љубитељи културе и
туристи из свих крајева света, на овом подручју свакодневно наилазили на
веома пријатна изненађења.