Поруке и опомене из прошлости

Општине су у Кнежевини Србији, као основни облици какве-такве локалне самоуправе становништва, установљене 1839. године. Пред абдикацију кнеза Милоша Обреновића. Наиме, 29. марта те године Министарство унутрашњих дела наложило је свим окружним начелницима да приступе формирању градских (Београд), варошких и сеоских општина.

 

KolubaraНарод сваке општине, свеједно да ли је била у питању варошка или сеоска општина, бирао је себи по једног главног кмета («председатеља») и два његова помоћника. Њих тројица чинили су првобитну општинску управу – примирителни (мировни) суд који је могао пресуђивати у споровима чија вредност није већа од 100 гроша и изрицати казне до три дана затвора и до десет удараца штапом.

 

Управљање општинским финансијама регулисано је уредбом којом је одрђено да свака општинска каса има два кључа, по један код председника и једног од његових помоћника. У њу су се, у верошким условима, приходи стицали од општинских касапница, кантара, механа и дућана, од панађура, «жиропађе» и сл. Дозвољаван је и «умерен прирез» (данас бисмо рекли: самодопринос) за подмирење каквих знатнијих општинских потреба (грађење цркви, школа и судских кућа, калдрмисање улица, постављање мостова и чесми итд.), с тим да он «не треба да буде на терет народу нити да се чини без знања правитељства».

 

Уредбом из пролећа 1840. прецизирано је да за општинске кметове и њихове помоћнике имају бити бирани «најпоштенији, најразумнији и најважнији у општини људи, који ће како општинске тако и правитељствене (државне) послове најтачније отправљати».

 

Није, бар до сада, утврђен датум установљења општине у Ваљеву па ни датум избора њене прве управе. Зна се само толико да су у њу ушли трговац Миливој Томић (председник), Павле Гавриловић и Коча Поповић. Претпостављамо да је тај избор учињен још у пролеће 1839. године.

 

У ваљевском варошком окружењу основане су тада многобројне сеоске општине, настале од једног, два или три села, ретко кад од четири. А читав оновремени Ваљевски округ, по пространству приближан данашњем Колубарском округу, био је подељен на 106 општина. У Кнежевини Србији било их је – 1.251.

 

Много шта се у временима иза 1839. године мењало у функционисању локалних самоуправа, од поступка по коме су оне биране, преко територијалне распрострањености до свакојаких надлежности. Неједнаке су бивале и могућности за испољавање грађанске воље о пословима од заједничком интереса. Све то је, дакако, карактеристично и за историјат Ваљевске општине, односно Града Ваљева.

 

Уверени да би се о томе могла написати и обимна студија, овде обраћамо пажњу на понеке потоње карактеристичне моменте.

 

Кад је у пролеће и лето 1862. године пописивано ваљевско становништво и његова имовина. процењено је да општинско имање вреди 320 дуката цесарских. Мада имовински није била одвећ сиромашна, општина је тада ипак заостајала иза Ваљевске цркве чија је имовина вредела 470 дуката. Заостајала и иза низа појединаца. Први човек ваљевске вароши, Коста А. Стојшић, био је, на пример, имовински три пута моћнији од општине којом је управљао.

 

Полицијска и понека друга државна власт је, иначе, много кад била надређена у односу на локалну самоуправу. Зато се и могло догодити да у лето 1885. године, решењем окружног начелства, буду у једномесечном трајању «удаљени од дужности» одборници Општине ваљевске.

 

Бан Дринске бановине је 20. јула 1932. посегао за још драстичнијом мером – одборнике је сасвим разрешио од њихове дужности. Сличних примера је и те како имало и раније а и доцније. На предлог ваљевског среског начелника, министар унутрашњих послова је 7. марта 1934. године сменио дотадашњег председника Општине Косту Тодоровића и поставио Марка Бабића, да би 22. августа 1935. уместо Бабића за председника Градске управе у Ваљеву поставио Александра О. Ломића, среског начелника у пензији. Ломић се, међутим, показао сасвим дораслим тој дужности; међу 60 досадашњих ваљевских градоначелника он свакако спада у неколицину најделотворнијих.

 

У најновије време слична мера је у односу на Ваљевску општину предузета крајем 2006. године распуштањем општинске Скупштине и именовањем привременог Општинског већа. Та привременост трајала је пуних годину и по дана.

 

Понекад су, пак, сами бирачи прибегавали преким мерама да би остварили своју већинску вољу. Дугогодишњи ваљевски председник Милош Глишић је добио у априлу 1882. године на изборима свега два гласа па се, незадовољан исходом, забарикадирао у општинском стану. Ваљевци су онда провалили врата и председника на рукама однели до пијаца и тамо га бацили.

 

Ваљево је крајем 2007. године законски проглашено за град, такав статус су истовремено добили и суседни Шабац, Лозница и Ужице али и двадесетак других регионалних средишта у Србији. Сличан искорак у Ваљеву је, међутим, учињен још једном у његовој историји – 27. септембра 1933. Тада је Одбор Општине ваљевске, у заједништву са представницима варошких грађанских удружења, одлучио да варош Ваљево прогласи за град.

 

Иначе, међу 60 досадашњих првих грађана ваљевске вароши, шесторица су имали презиме Тадић (данас у Србији актуелно) и бивали у извесном међусобном сродству. Један од њих, Љубомир Тадић, стрељан је 1868. године због сумње за саучесништво у убисту кнеза Михаила Обреновића. Овде већ спомињани Марко Бабић умро је робијајући у Сремској Митровици јер је председниковао у Ваљеву за време Другог светског рата. Самоубиством у Београду окончао се 1905. живот Лазара Лазаревића, некада најимућнијег међу Ваљевцима; није био у стању да издржи пословни банкрот.

 

Кад се у данашњим дебатама о моделима децентрализације у Србије осврћемо у прошлост, ваља свакако имати у виду и чињеницу да су крајем 19. и почетком 20. века биле установљене окружне самоуправе са својим скупштинама и окружним посланицима у њима. На ту праксу подсећа садашња територијална организованост у Хрватској.

 

Ововремено ваљевско градско подручје распрострло се на 905 километара квадратних. Чини га 78 насеља. Веће је него два некадашња среза у Ваљевском округу. На једном рубу су Дивчибаре, на другом Доњи Таор са ужичке стране Повлена, трећи је Влашчић, четврти Кланица и Веселиновац. Кад ће, и како ће, људи из тих далеких места да остваре понека права и понеке своје интересе у по много чему далеком Ваљеву? У десетоспратном здању по коме се разместила многољудна Градска управа. Такве централизације у историји Ваљева и Ваљевског краја никада није бивало.