Пре више од две деценије појавила се књига социолога и политиколога Слободана Инића „Говорите ли политички?” Она је привукла велику пажњу здравомислећих људи својом социолошком, лингвистичком и етичком утемељеношћу а напосе и лепим стилом овог талентованог посленика јавне речи који, на жалост, више није међу живима. Пороци тог говорења, подвргнути Инићевој анализи, не само да нису спласнули након појаве ове књиге, већ су до те мере набујали у нашем вишестраначју да су умногоме допринели слуђивању наше јавне политичке сцене. Стога није чудно што је једини достојни одговор, или боље речено, наставак Инићевих анализа, потекао из пера Радована Марјановића, доктора филозофских и социолошких наука, уз остало, дугогодишњег сарадника ваљевског месечника Ревија „Колубара”.

 

Наслов његове књиге, који подсећа на оне подугачке наслове из просветитељског осамнаестог века скоро да даје резиме садржаја саме књиге, а гласи: „Како се размењује рог за свећу, или магла за гласове. О квазилогичкој аргументацији, у политичком говрењу”. Њен аутор, који ју је сачинио  и штампао о свом руву и круву и то у 150 примерака, колико знам, није ни политичар, ни теоретичар политике, нити корисник политичких привилегија. Он има привилегију памети и искрене забринутости због оног што нам се дешава, па покушава и са становишта своје струке да нам помогне да се разаберемо у овој халабуци, да  купујемо свеће уместо рогова, да из магле професионалних продаваца магле изађемо на сунчани пристранак нормалног људског разговора.

 

У уводном делу аутор набраја пет главних мана наше политичке ситуације, не опраштајући ни остале али их не помиње. Оне су га и подстакле да у првом делу књиге подвргне детаљној анализи природу и место аргументације у политици. Пажљиви читалац – а површни читалац нема шта да тражи у овој књизи – мора да је чита са зашиљеним плајвазом и да исписује подробне анализе појмова: рационалности, егоцентричности, емпатије, толеранције, пропаганде, агитације, истинитости, истиноликости, значења и пожељних значења, дијалога, културе дијалога, манипулације, демагогије, подилажења стереотипима, аргументације и квазиаргументације, несвесних и ненамерних грешака и намерних грешака, софизама… Као да прелиставамо науку о политици и логику од Аристотела наовамо. А успут, служећи се бројним примерима, понекад духовитим обртима и згодама, хватајући протагонисте лажног и квазилогичког говора у противречјима и апсурдитетима из којих се извалаче смицалицама вербалне и невербалне комуникације. А све се то, да крајње упростимо, своди на вајање човека-пластелина који ће бити гласач, климоглавац, купац или даривалац онога што се од њега тражи. Јер, најважније ставке су: број гласача и број мандата који осигуравају долазак на власт, опстанак на власти и све оно што из тога следује.

 

У другом делу књиге даје се широка скала многобројних техника квазилогичке аргументације у политичком говорењу. Зашто нешто што није логички ваљано јесте ваљано политички. Зашто је квазилогичка аргументација, и кад се спозна као лажна, ипак прихватиљива великом броју људи? На ово питање не може дати одговор сама логика већ и социјална психологија, увид у предрасуде, митове, стереотипе и све оно што припада корпусу националног менталитета.

 

Књигу треба ишчитавати не само као занимљиву интелектуалну прозу с плајвазом у руци већ и с прстом на челу: како да се разаберемо у поплави разних пошасти које нас свакодневно запљускују, шарених лажа, демагогије, како да не пошашавимо? Књиге овакве садржине, кристалне јасноће, животне пуноће и морално одговорне упитаности, делују лековито и отрежњујуће. Оне су примењена логика која разобличава привиде истинитости и њихових протагониста.

 

Овом књигом, као и својом досадашњом списатељском делатношћу на јавној сцени, аутор настоји да прошири додуше доста узак круг људи који мисле непартијски а истински демократски, толерантно и одговорно, који представљају стварни ослонац будуће критичке јавности. Аутор је и те како свестан да је тај процес мукотрпан али неизбежан, да је указивање на нешто „квазилогичко” па и „нелогичко”, како каже, у највећем броју случајева пуцањ у празно! Али то ипак није Сизифов посао (Српском Сизифу рекоше на врху брда: Не тај камен, Сизифе!), није бескорисно. Мислим да је главну поенту књиге изрекао сам аутор овим реченицама:

 

„Није лоше да људи без политичких амбиција, познају природу политике и политичког говорења. Њима се политичари обраћају индиректно, и кад се директно обраћају противнику! Није лоше ни да упознају у школама слабо изучаван облик аргументације, тим пре што нас његово свакодневно присуцтво у политици (поновимо да је све полтика!), навикава на њега. Свака аргументација, у опасности је да постане квазилогичка! А због значаја политике (“Политика као судбина!”), све што се у њој „одомаћи”, има изгледа да се одомаћи и ван ње! Квазилогичка комуникација у политици јесте на свом терену али ни њим не мора овладати, ако се потрудимо да је упознамо и супротставимо јој се. Ако то не учинимо, изаћи ће из њега у све сфере. Демократски систем и демократски настројени, то никако не желе!”