Не заборавља да је одрастао сањајући на балкону своје породичне куће у Шиду и гледајући у звезде, желео да постигне све оно што је данас постигао – Саша каже да је игра је све око нас, а покрет тела, односно кореографска лексика, представља грађу и балета и савремене игре и перформанса 

 

По професији балетски уметник и кореограф Александар Саша Илић, родом из Шида, већ као  дечак почео је да показује интересовање за плес и музику, а први озбиљнији сусрет са музиком имао је у Тамбурашком оркестру у Шиду.

 

– Уписао сам паралелно Музичку школу „Исидор Бајић“ и Балетску школу Добриле Новков, „La Sylphide“ у Новом Саду. Обе школе су изузетно тешке, часови су трајали цео дан и у једном тренутку морао сам да се одлучим на коју ћу страну. Љубав према игри је превагнула. На половини школовања преселио сам се у Београд и имао прилику да радим са најбољим педагозима: Зојом Беголи, Милицом Бјелић, Савком Иманић и да дипломирам у класи Иванке Лукатели. Већ у трећој години средње школе, на позив Лидије Пилипенко, тадашње директорке Балета Народног позоришта у Београду, добио сам ангажман у Националном театру, а своје школовање завршио убрзано и исте године завршио четврти разред, прича Александар.

 

Каже да је за њега школовање у Балетској школи „Лујо Давичо“ било као у бајци. Дечаци су увек “звезде” у разредима где су претежно девојчице. У његовој класи, односно разреду, било је чак три дечака и сви су направили солидне каријере. Класичан балет им је предавала чувена српска прима балерина Иванка Лукатели. Дисциплина и строгост којом их је образовала, усмеравала је све из класе на велика одрицања и посвећеност професији. Као и већина младих, имао је узоре. Његови узори су били из света балета, Ашхен Атаљанц и Константин Костјуков.

 

За себе мисли да је остварен човек. Прича да је одрастао сањајући на балкону своје породичне куће у Шиду и гледајући у звезде, желео да постигне све оно што је данас постигао. Школовао се у свом другом граду – Београду и завршио школу коју је обожавао. Одиграо је све улоге које је прижељкивао, од којих су неке облежиле његову каријеру и пропутовао пола света. Добитник је великог броја награда, али каже да највећим наградама сматра своје пријатеље и сродну душу.

 

– Мој кум, глумац Миша Јанкетић рекао је у једном свом интервјуу: „Срећа је неосвојива категорија, као власт, богатство, па радије кажем да сам задовољан човек”- а било би нескромно да нисам, прича Александар.

 

На питање у којим је балетским представама играо и каква искуства носи из досадашње каријере, каже да је играо комплетан репертоар Балета Народног позоришта у Београду, од ансамбла до првих соло улога. Представа која је обележила његову каријеру је „Ко то тамо пева” и улога Мишка у кореографији Сташе Зуровца. Даље набраја хронолошки: Лабудово језеро (лакрдијаш, pas de trois), Успавана лепотица (плава птица), Ромео и Јулија (Бенволио), Др. Џекил и господин Хајд (Мајкл), Жар птица (насловна), Дама с камелијама (Фаустино), Краљица Марго (Алансон), Валпургијска ноћ (младић), Нечиста крв (Парапута)…

 

Након магистарских студија на Лабан Конзерваторијуму за музику и плес у Лондону, и начина посматрања игре, кореографије и тела у простору, Александар је пожелео да своје искуство подели са колегама у Београду. Одабрао је неколико радова колега са студија и објединио их заједно са својим радом у једно вече. Каже да је игра је све око нас, а покрет тела, односно кореографска лексика, представља грађу и балета и савремене игре и перформанса. Сва четири дела су била својеврсно тумачење и доказивање да тело организовано у простору чини јединствену кореографску целину. У пројекту који је стварао окупио је осам дама у златним годинама свог живота, а да претходно нису имале сценско искуство, тако да порука његовог дела гласи да игра припада свима, без обзира на године живота и да је неодвојив облик људске комуникације уз мото, “Живите живот јер је леп”. Уз подршку Министарства културе и информисања и спонзора, вече је реализовано и премијерно приказано на сцени Народног позоришта у Београду.

 

– То је био само шоу за једно вече. Сви смо наставили са својим делима да наступамо одвојено, а Плесни театар Госпође, који је премијерно приказан публици, наставља свој живот по Србији и региону. Након Београда, Земуна, Шида, Сремске Митровице, Госпође су на летњем одмору, а турнеју настављају већ током јесени. Велики је број и позива иностранства. У сваком граду Госпође и даље наступају под овим насловом и приреде публици шоу за једно вече, каже Шиђанин Александар Илић.