Оно што није почело, неће се ни заврштити. Да Пожаревац не може да рачуна на неки развој уколико нема привреду, индустрију, запослене раднике у производним халама, једном речју уколико нема Индустријску зону, схватили су сви надлежни
Пре десетак и више година Пожаревљани су имали „Индустријску зону“. Многи се и данас живо сећају реке радника која је сваког јутра пре 6 сати прелазила пругу на Београдском путу и сливале се у фабричке хале ондашње „Моравке“ са чијих су разбоја силазили свила и фини текстили, Месне индустрије Пожаревац, чији су месари још у оно време радила на машинама европског стандарда… У Индустријској зони Пожаревца налазио се и „Воћепродук“, фабрика за прераду воћа и поврћа, па „Морава“ која је производила пољопривредне машине, и ван граница наше земље чувене прскалице за воће и винограде. После „Бамбија“ најјача по оствареном дохотку у то време била је „Стижанка“, фабрика сточне хране која је хранила сточни фонд читавог Стига, Подунавља и Поморавља. За њом није много заостајала ни Млекара у којој су своје пословне пријатеље уместо кафом служили воћним јогуртом. Пожаревљани који су се из правца Београда враћали у Пожаревац, увек су водили рачуна да се на путу кроз Индустријску зону не нађу у време када се радници враћају с посла. С муком би се тада пробијали кроз гужву. Тако је било некада. Данас у тој и таквој Индустријској зони послује само „Бамби“, са далеко мањим бројем радника него некада и „Литас“, саобраћајно предузеће које је после приватизације такође значајно смањило радну снагу.
Где нестаде та армија непосредних произвођача? По неким подацима било их је око 10.000. Један број њих је отишао у заслужену пензију, друге је транзиција и приватизација после 2000. годеине одвела пред шалтере Службе за незапослене, а било је и оних срећника који су искористили стимулативну отпремнину и са њом причекали још коју годину до пензије. На локацији некадашње Индустријске зоне остали су празни погони које руши зуб времена и небрига.
Да Пожаревац не може да рачуна на неки развој уколико нема привреду, индустрију, запослене раднике у производним халама, једном речју уколико нема Индустријску зону, схватили су сви надлежни па се о новој Индустријској зони, од пре годину-две дана, све више гласно размишља. И не само размишља. Већ су предузете и неке конретне радње. Пошто је утврђено да не постоји плански уређено подручје које би омогућило понуду за развој мале и велике привреде Пожаревца, Градска управа иницирала је израду Плана детаљне регулације подручја „Северни блок Индустријске зоне“. План је урађен и сада је извесно да ће се Индустријска зона, површине 13 хектара, простирати на потезу од Хиподрома до улице Ђуре Ђаковића односно да ће се граничити са некадашњом Индустријском зоном. План уређења који подразумева јасну поделу земљишта, прецизно дефинисану намену простора и неоходну саобраћајну, енергетску и комуналну инфраструктуру, улази у завршну фазу. Градска власт најављује да ће пословни простор у Индустријској зони моћи да добију само они предузетници из земље и иностранства који се баве производним, а не услужним делатностима. У погонима будуће Индустријске зоне, за почетак, рачуна се на око 1 000 нових радних места чиме би се за толико смањио број од око 5 000 незапослених у Пожаревцу, Костолцу и селима која гравитирају овим градовима.
Порођајне муке Породилишта
У време министровања др Лепосаве Милићевић (ресор здравства) Пожаревљани су уз подршку своје суграђанке др Мире Марковић почели да граде нову зграду Болнице односно Породилишта. Била је то добра идеја јер је потреба за оваквим објектом постојала не само у Пожаревцу већ и у суседним општинама Браничевског округа. На страну што је инвестиција, уз сву њену оправданост, била преамбициозна. Па и поред тога, захваљујући залагању њених „идејних твораца“, остварена је скоро 80 посто што се грађевинских радова тиче. Када је власт од социјалиста прешла у руке ДОС-а, са радовима на завшетку објекта се стало. „То нам није потребно, зграду треба срушити!, повикали су неки, гнушајући се свега што је имало везе са Миром и њеним супругом. Није се наравно то десило, али Породилиште, ни после петнаестак година од почетка његове градње није приведено функцији. Додуше, било је разговора и договора о његовој пренамени и неопходности да се заустави урушавање, али се даље од тога није отишло. Све до недавних сусрета представника пожаревачког здравства и болнице из Решице у Румунији. Нарочито после узвратне посете званичне делагције Здравственог центра Пожаревац жупанијској болници у Решици. Циљ посете крајем априла ове године био је договор о учешћу у заједничком пројекту са којим би се конкурисало за подстицајна средства предприступних фондова Европске уније.
Реч је о финансијској подршци неопходној за реализацију пројекта пренамене нове зграде у кругу Болнице у Пожаревцу првобитно планиране за Породилиште.Директор Думитру Сечашан са сарадницима изразио је пуну спремност за заједничко аплицирање у овом пројекту. Овим видом прекограничне сарадње, према правилима Европске уније, могли бисмо да рачунамо на око милион евра. Колеге из Решице спремне су да учине све што је у њиховој моћи да заједнички наступ са нама пред Европском унијом буде што успешнији. С обзиром на њихова досадашња позитивна искуства у сличним апликацијама, надамо се добром исходу, каже др.сци. Миодраг Богосављевић, директор Здравственог центра Пожаревац.
Да ли се то назире крај дугим, порођајним мукама пожаревачког Породилишта? Наш народ каже: Оно што није почело, неће се ни заврштити. Ако су све ове прохујале године биле цена за скори, хуманији долазак на свет нових генерација и уопште за ефикасније лечење Пожаревљана и житеља читавог Браничевског округа, онда је вредело стрпети се.
Столичица за сва времена
У кући мог првог комшије Јовановића, једна неугледна дрвена столичица годинама већ заузима важно место. „Избаци је већ једном, опомиње га жена после сваког великог спремања, али узалуд. “Има ту да стоји, да је нико није померио, а камоли избацио, искључив је домаћин. Не да столицу, јер му је потребна, и данас колико и јуче. У време Дафине и Језде, на њој је преседео ноћи и дане чекајући на исплату „заслужене“ камате. Одмарао је, затим ноге у редовима за зејтин, па шећер, бензин… И таман када је помислио да су редови, сем онога за Европску унију, постали прошлост, поново је узео столичицу под мишку и кренуо. Видим га једнога јутра у дугачком реду испред Полицијске управе. Седи на столичици и чека. Шта је сад комшија, питам га. Па како шта, зар не знате да су укинули визе и сада можете без тог документа у иностранство. Народ похрлио. Али претходно морате имати биометријски пасош“. А до пасоша се долази преко броја на који се чека од ране зоре, од три изјутра. „Није ми тешко, ту је столичица, каже Јовановић преко кога су до броја дошли сви његови укућани, а и неки пријатељи. Свако време има неки ред. Без обзира шта се чека, столичица је неизбежна. Ето зашто је тако брижно чува времешни Јовановић.