Ни вук сит, ни све овце на броју

Ништа није исто као пре, нити је много боље као што се очекивало – општа је оцена већине грађана Велике Плане који из било којих разлога, упитани да прокоментаришу промене, или изазвани животним токовима на које не могу да утичу. Ипак, град се шири и лепше изгледа, а грађани коначно пију здраву воду

 

Демократска Србија још чека пред вратима Европе. Непризната, неприхваћена, располућена.. Више од пола милиона незапослених, затворене фабрике, пропала индустрија, мафије, афере сваке врсте, економска криза, пад стандарда, колебљив динар, нестабилне цене, неизвесно тржиште – слика су и прилика државе  на коју нико није рачунао од 18 опозиционих странака решених да рушењем омраженог режима донесу добро народу.

 

Када су са надвожњака на Коридору 10, 5. октобра усхићени Плањани отпоздрављали конвоју аутобуса, аутомобила и грађевинских машина усмерених са југа Србије ка Београду, били су убеђени да ће све после тога бити другачије. А другачије је, глобално посматрано, само понешто, неко би рекао ништа. Проблем је, изгледа, више у превеликим очекивањима, него у реалним процесима.

 

Корак напред, па два уназад

 

– Чини ми се да стално чинимо корак напред, па два уназад, због чега више нисмо сигурни да помака уопште има. Највећа промена је функционисање вишепартијског система. Оно што видим је мултипликован начин некадашњег функционисања једнопартијског система, што ће рећи, по мом личном суду, да је све партизовано, партикуларизовано, па и феудализовано, у зависности од тога која странка држи које министарство на националном нивоу, на локалном нивоу у зависности од доминантне политичке групације у владајућој коалицији – промене коментарише Јованка Бркић, из невладиног сектора, координаторка Удружења „Жене у акцији“ и додаје:

 

– Не видим конзистентност ни визију. Видим функционисање од данас до сутра, не видим вредносно опредељење и плашим се шта доноси будућност, шта мисле млади, какве су им вредности, ко их у школама васпитава и како.  Повољно је што је локална власт  схватила невладин сектор као могућег партнера добрих корака и охрабрујућих резултата, али се све преспоро одвија и иде необавезујуће јер се, како на државном, тако и на локалном нивоу, не држи много до потписаног протокола. Недостаје договор о приоритетима, одређивање интереса свих партија уједињених у владајућој коалицији.

 

Знатну скупину незадовољника променама, уз неколико хиљада радника осталих без посла затварањем фабрика и банака, чине и пољопривредници чије су машине добро послужиле на барикадама оне јесени када је требало убирати плодове рада на њиви. Приморани да се региструју немају тржиште, субвенције су им недовољне, цене негарантоване, пензије мале, летина незаштићена од града, надокнаде од штете непримерене.  Дична снага Отпора још чека на посао. Школарине су скупе, од Болоње боли глава, провод и путовања по родитељском џепу, свадбено весеље близу четрдесете…

 

Прилагођавању новим условима, не својом вољом, приволели су се и новинари. Борећи се за слободу медија, борци за слободу мисли нису трасирали пут приватизованим гласилима чија будућност зависи од расположења моћника.

 

– Наша професија је достигла врхунац баш у демократским променама. Десет година после још увек има табу тема и притисака на медије, поготову у унутрашњости Србије где различите интересне групације покушавају да утичу на новинаре да би остварили ускосопственичке политичке, економске, криминалистичке  и друге интересе. Полемика се дуго водила да ли је држава најгори власник медија, али појавом прљавог капитала у приватизованим медијима испоставило се да приватизација није добро урађена. Притиснути економским проблемима и борбом да обезбеде плате, власници подлежу притисцима ко да више – анализира преомене у медијима Бранко Вучковић, дописник Словодне Европе за Централну Србију.

 

Урбанизована варош

 

Евидентно је да су се у Великој Плани догодиле промене на боље. Варош се урбанизује, шири, прати корак са временом. Износећи листу реализованих пројеката у првој деценији новог века, Златко Пешић директор ЈП „Плана“, истиче да Велика Плана предњачи по томе колико је успела да у кратком временском периоду савлада све тешкоће које су биле у претходним годинама и да у протеклој деценији направи снажан помак у изградњи инфраструктуре у граду и сеоским насељима. Препознатљива је по томе што је водила равнромерни развој села и града.

 

– Урадили смо више него што смо мислили да можемо. Недостајало је много комуналне инфраструктуре. Коначно грађани пију исправну воду. Упоредо су реализовани пројекти водоснабдевања, гасификације и телекомуникације. Пројекти су реализовани средствима из буџета општине, од донатора, министарстава, НИП-а и међународних фондова. Изграђено  је 30 километара магистралног водовода, 150 километара гасоводне мреже, гас је доведен до 70 одсто домаћинстава територије општине. Индустријска зона је комплетно опремљена инфраструктурно и саобраћајно и добрим делом насељена домаћим и страним инвеститорима.

 

Улагања у инфраструктуру

 

Листу реализованих пројеката у претходној деценији допуњује градска топлана са савременим системом управљања и применом новог тарифног система мерења потрошње енергије. Асфалтирано је и реконструисано више од 50 километара путева и улица, урађено 20 километара нових саобраћајница. Регулисани су водотокови, приобаље заштићено од поплава. Дограђен је централни дечији вртић, по селима отворена забавишта, обезбеђени спортски терени за сва насеља. Уређеном индустријском зоном уз Коридор 10 створени су услови за индустријски развој и страна улагања.

 

Оно што садашња власт воли да истакне у резултате минулог рада су збринуте избеглице и расељена лица. Пуну деценију без прекида ради народна кухиња, а за категорије социјално најугроженијих грађана уведени су бенефити за превоз, лечење, школовање…

 

Овако идиличну слику мале вароши квари незапосленост (3.800 на евиденцији),  примања испод  републичког просека, низак стандард, ранг неразвијених општина. Не постоје више предузећа која су упошљавала хиљаде радника – у стечају су или ликвидацији  „Перкон“ Кланица „Плана“, Живинска кланица, Грађевинско предузеће „Света Младеновић“, земљорадничке задруге…  Годишње се склопи 25 одсто бракова мање него у претходној деценији и роди само 350 беба. Сваке године по један разред је мање у ђачким клупама,  а све је више села са старачким домаћинствима.