Општина Нови Кнежевац се налази у северноисточном делу војвођанске равнице, на тромеђи Србије, Мађарске и Румуније, поред питоме, и не баш увек чисте реке Тисе. Простире се на 305 квадратних километара и има девет насељених места, са пољопривредном површином од 26.764 хетара, док је под шумом само 161 хектар. Најближа је географски Европској унији, а удаљена неколико светлосних година. Тако близу, а тако далеко.
Сада већ далеке 1991. године општина је имала 13.816 становника, а највеће место, Нови Кнежевац, имало је 8225 становника. Индустријски капацитети су били развијени, од прехрамбене индустрије паприке ”Алева”, индустрије папира ”Лепенка”, великог транспортног предузећа, грађевинског предузећа, трговинског предузећа “Тиса”, фабрике ручно чворованих тепиха “Банаћанка”, Пољопривредног комбината “Спасоје Стејић” са 13 јединица (ОУР-а), ЈКП “7. октобар”, погона ливнице “Челик”, угоститељске радне организације “Угопром”, новокнежевачког “Млина”, Културно образовног центра (КОЦ), основне и средње школе, Дома здравља, Специјалне болнице за неупопсихијатриске болести, до молерског предузећа и укупно је било запослено 3.946 радника.
Тада се писало да је општина Нови Кнежевац одавно изашла из круга неразвијених општина и у наредном периоду су се очекивали још већи резултати, просперитет и напредак. Да је то модерна варошица, са свим карактеристикама равничарског насеља, урбано сређеним улицама, пратећом инфраструктуром, путевима регионалног значаја, великим старим парком непосредно уз реку Тису, који је под заштитом државе, и многим другим садржајима.
Крупним корацима – у неразвијене
Већ 2001. године, по статистичким подацима општина има 12.975 становника, са просечном старошћу од 51,5 година, и до данас је једна од најстаријих општина у Србији. После 10 година раде само две велике фабрике (“Лепенка” и “Алева”), “Млин“ почиње лоше да послује, Пољопривредни комбинат се распао и животаре само три ОУР-а, угоститељство и трговина се гасе, јер су се прве неуспешно приватизовале. Тада је већ у општини било запослено мање људи, тј. било је 2.968 радника.
У 2011. години слика је поражавајућа. Друштвени сектор упошљава око 900 људи, а у привреди је запослено у сталном радном односу само 400 радника, док је 500 њих запослено на одеђено време, што значи да је до марта 2011. било 1.917 запослених, у односу на 11.361 становника, од којих су њих 9.814 пунолетни, уз негативни прираштај од 9,2 одсто.
Између “транспарентности”, транзиције и Европе, Нови Кнежевац је „прерастао“ у неразвијену општину. Већина улагања у инфраструктуру и у било какав развој постижу се средствима из ИПА пројеката, средствима из Покрајине, а радници се запошљавају преко јавних радова и све зависи од државног трансфера.
У међувремену су се у једном месецу затвориле две банке, чије услуге је користило 95 посто становништва, а ради се о “Војвођанској банци” и “НЛБ банци”. Ту нам је суседна Кањижа, само преко реке Тисе, која одваја Банат и Бачку, а како кажу мултикултурали, светски признати уметници из суседног нам места, да она одваја Европу и Азију, е, па ми ћемо у “Европу здај”, да би подигли своје плате, дигли чекове, или потврде о пензији. А, међу више од 11 хиљада становника, 2.643 њих су пензионери. Срећа, па има ко да издржава наше младе који су, наравно, незапослени.
Шта ће нам донети децентрализација?
Кад се новац од закупа ораница које су до сада у власништву државе врати општини, народ ће распоређивати имагинарне паре оних који су 700 до 1.000 хектара узели у закуп, добили 14.000 динара субвенције по хектару, а нису засејали, нити узорали ораницу. А најчешће нису ни измирили аренду.
Да видимо шта ћемо радити са порезом од уплате привреде? Колико беше запослено у привреди у општини, заборавих. А како ћемо исплатити запослене у здравству, школству, судству (додуше имамо од пре шест месеци само судску јединицу, не више Суд, те ту ради 10 људи) и остале из јавног сектора? То ће малим општинама донети децентрализација Србије. А пограничних и неразвијених општина је поприлично у нашој драгој држави. Само општина Чока, која се географски наслања на општину Нови Кнежевац има истоветну судбину, али започету осам-девет година раније, па су уморнији и за нијансу апатичнији од Новокнежевчана, које више ништа не изненађује, а чини ми се, више ништа и неинтересује. Нема ни великих очију, ни великих ушију када је децентрализација у питању у нашој средини. Значи, нема страха. Влада општа апатија. Понеко гунђање, углавном незаинтересованост. Размишља се како доћи до радног места, јер је сада по подацима Националне службе за запошљавање 1.190 незапослених пријављено на тржиште рада, мада их је реално, два пута више.
Нараво да је све централизовано, па и подаци који су неопходни за писање овог текста се тешко добијају, јер мора да се пита “центррала” и без сагласности се ништа не саопштава.
И нашу средину је посетио караван Уједињених региона Србије (УРС) у два наврата, објашњавајући значај децентрализације и сакупљајући потписе грађана. Повереник Уједињених региона Србије, Катарина Николин, је рекла да је сакупљено 1.000 потписа у нашој средини и да ће децентрализација донети бољитак општини.
– Модерне државе ЕУ функционишу на принципу децентрализованих региона и мањих средина, где врло добро функционишу општине величине попут наше, и које се као такве не сврставају у мале. Свака реформа, као и децентализација носи и добре и лоше стране. УРС заступа став да је она преко потребна нашем друштву и да је неопходно урадити промену законских регулатива и омогућити њихову реалну примену.
Николина је нагласила да ће усвојена измена Закона о финансирању локалних самоуправа, донета јуна ове године, повећати општински буџет за 40 милиона динара, и да ће општина моћи да финансира низ пројеката значајних за локално становништво, те да неће морати да се лобира у централи.
– Децентрализација је неопходна јер су мале локалне самоуправе препуштене на милост централе, месне заједнице су изгубиле потпуно на значају и становници малих средина не виде сврху опстанка на селу и у малој средини. Циљ је да се млади задрже у малим срединама, да ту раде и живе – истиче Катарина Николин – Треба јачати општину, а не давати јој само обавезе. Она треба сама да одлучује шта ће и како ће финансирати и шта развијати и који су јој приоритети.
Радован Попов, један од водећих интелектуалаца из ове средине, за децентрализацију каже да је добра, да се не своди све на новац.
– То није више пара за општину, него боља распосела средстава. Децентрализацијом се не праве нови центри, него је то укључивање свих организованих сегмената друштва у расподелу средстава. Децентрализација није самоуправљање, али је близу.
Колико смо спремни?
Многи интелектуалци не желећи да се именују, наглашавају да сваки пут пред изборе, Млађан Динкић проналази нове начине да би се, политички иначе мртав, поново убацио у изборну трку, оснивајући Уједињене регионе Србије и потенцирајући децентрализацију, која примамљиво звучи, али у више развијеним срединама, а у пракси није остварива. Народ лако наседа на приче са хепиендом, какав нуди УРС.
Сматрају да је децентрализација сложен процес који не може стихијски да се спроводи, а како финансијски савет Владе Србије каже да то не може да се оствари, коме треба веровати?
Са централизацијом, или са де (може француски, да би звучало отменије) остаје само да жалимо за прохујалим временима у којима нас је Јосип Броз убеђивао у исправност самоуправљања, када је чистачица одлучивала о начину образовања, на пример на универзитетима. А, с обзиром на квалитет образовања који постоји у држави Србији у последњих 20 година, оправдано се поставља питање како се и на који начин поставља питање децентрализације, а сумирање и анализа могућих остварења и последица ће вероватно бити један у низу покушаја и промашаја у држави. А било их је, било их је много…
Колико ли нам их још предстоји?
Још једно у низу питања је колико смо ми као заједница (мислим на целу Србију) спремни да размишљамо другојачије, не као самоуправљање, али близу?