У
централном граду Шумадије нема организованих покрета са националистичким
предзнаком, као ни таквог понашања, али су присутне поделе на старе и
новопридошле Крагујевчане, „домороце” и избеглице, овдашње и Србе из Босне,
Хрватске или Црне Горе

Захваљујући
свом географском положају и популационом саставу, Крагујевац никада није
представљао подесно окружење за развој ултрадесничарских покрета, чак ни у
периоду током 90-их година прошлог века, када је појам национализма немилосрдно
експлоатисан, због чега данас има пежоративно значење.

У
међувремену су нове генерације, које су биле поштеђене разумевања прошлих
трагичних догађаја, стекле право да бирају и буду биране. Истовремено, и
експонирање појединих неонацистичких и клерофашистичких организација постаје
све отвореније, иако је, евидентно, бројност истих занемарљива. Но, приметно је
да такве групације чине искључиво млади.

Мерења „српства”

– Знам да
постоје две врсте конотација када је реч о национализму, једна права и једна
лоша, говори Јована Обрадовић, ученица Прве крагујевачке гимназије и активиста
ученичке организације „Сопче“. – Међутим, прва асоцијација на помен
национализма ми је да је у питању нешто лоше. Чини ми се да се у Србији, генерално,
национализам схвата негативно, тако да нисам уверена да много људи на то
гледају како треба.

Председник
демократске омладине Крагујевца Иван Вучковић сматра да је тешко у Србији
терминолошки дефинисати тај појам након онога што смо прошли за време Милошевићеве
владавине.

– Мали
број људи, верујем, разуме право значење те речи. Лично бих више волео да се за
нешто што представља љубав према својој земљи, а никако мржњу према другим
нацијама и државама, користи термин – патриотизам. Љубав у смислу економског
развоја, бољег живота свих, у смислу јаке и стабилне сопствене земље, а не
слабе и разрушене туђе земље. Мислим да највећи проценат младих уме то да
распозна, иако има оних који на патриотизам гледају из неког изврнутог угла.

Бранко
Симовић, професор историје у Првој крагујевачкој гимназији, дели то мишљење и
додаје да свако може на овај или онај начин да учини нешто за свој народ.

– И
Кенеди и Ђинђић су својевремено говорили да појединац, пре него што се запита
шта је држава учинила за њега, треба да постави питање себи шта је он учинио за
државу. Појединац, рецимо, може својим образовањем и стручним усавршавањем
подарити свом народу бољи живот и тиме учинити више за нацију него неко ко
позива на оружје и силу. Данас је врло присутна још једна девијантна тенденција
– она се састоји у издвајању и изокретању неких сегмената из фолклора,
традиције, вере, обичаја. Тако настају неки небулозни критеријуми по којима је
неко „већи Србин” типа – навијам за „Звезду” или „Партизан”, пијем више ракије
и слично.

На основу
дугогодишњег рада са ученицима могу да кажем да је међу њима једнак проценат
оних који припадност формалним и неформалним групама стављају испред
припадности нацији и обрнуто.

Према
прелиминарним резултатима истраживања омладине у Крагујевцу, спроведеног у
децембру 2007., национализам није преовлађујућа вредносна оријентација младих,
истиче социолог Лела Вујошевић.

– Степен
социјалне дистанце према одређеним народима није мерен, али се може
претпоставити да је кризна политичка ситуација око статуса Косова утицала на
повећани национализам према албанском становништву. Деведесет пет процената
младих се национално опредељује као Срби, међутим њихов идентитет није повезан
са шовинизмом, већ је међу младима у значајној мери заступљена паневропска
идеја, сматра Вујошевић.

Иван
Вучковић потврђује да поларизације међу младима има и да избори то јесу
потврдили, али наглашава да подвајање није реално у оном делу у ком се односи
на екстремни национализам.

– Има
доста младих који се налазе негде између, који су можда и незаинтересовани, но
ако посматрамо само национализам у екстремном виду и његове присталице из
редова омладине занимљиво је анализирати разлоге њиховог приближавања тој
опцији. Уверен сам да већина младих који себе налазе у екстремној десници није тамо
из убеђења, колико због других утицаја, економских, пре свега.

То се
огледа, најпре, у немогућности младих да путују и на тај начин упознају друге
нације, њихову културу и друштвене вредности, политичко уређење. Они који имају
такво непосредно искуство претежно су проевропски оријентисани, јер није исто
кад вам неко преноси своја запажања и кад то сами процените. Кад је човек
изолован екстремно националистичке опције звуче примамљиво. Дакле, сви треба да
имају подједнаке шансе да пропутују, а затим, уколико је неком и даље ближе
круто национално опредељење, то се може разумети јер је мишљење формирано на
основу искуства, по принципу – видео сам и не свиђа ми се, истиче Вучковић.

Велики
утицај, по његовом мишљењу, има и вечити бунтовни карактер омладине због ког
млади не желе да буду део система:

– Млади
често покушавају да тај бунт и младалачку енергију каналишу и то чине
различито. Додајте томе и незадовољство због лоше финансијске ситуације и
испуњени су сви услови да представљају циљну групу „Образа” и других сличних
организација које схватају да су млади увек жељни промена и стога погодни да се
њима чак и манипулише.

По
наводима Вујошевићеве, и истраживања су показала да велики број младих
Крагујевчана и даље нема прилике да путује у иностранство, нарочито у земље ЕУ,
а непосредна комуникација са светом је најбољи начин за рушење предрасуда према
другим народима и предрасуда које други гаје према нама.

Регионални национализам

Да је
шовинизам присутан у Крагујевцу сведочи гимназијалка из "Сопчета",
Јована Обрадовић, која не крије да је била изненађена приликом изношења неких
ставова појединих вршњака.

– Чак сам
мање била изненађена тада изреченим идејама и омаловажавањем других нација
колико ме је запрепастило сазнање да су таква мишљења у разговору износили
ученици за које никада не бих претпоставила да негују такве ставове. Рецимо,
приликом разговора о екскурзијама и путовањима има случајева да појединци не
гледају благонаклоно на Хрватску или Босну, што је наравно резултат дешавања из
наше блиске историје, али се као разлог чешће наводило „не би ми дали родитељи
да одем”, него „не бих ја отишао”.

Национализам
и његова изопачења, познато је, плодно станиште налазе у мултиетничким
срединама. Крагујевац то није. Међутим, у центру Шумадије је приметна
искључивост друге врсте – деоба на старе Крагујевчане, Србе са Косова, Србе из
Босне, Црногорце…

– Тога
дефинитивно има и с тим сам се често сусретао, истиче професор Симовић. –
Мислим да су корени тог дељења у незадовољству младих средином у којој живе, а
посебно због недостатка посла, па тако настаје резервисаност, а затим и
нетрпељивост између првих комшија, уколико је један запослен, а други не. Стари
Крагујевчани мисле да су чином рођења у Крагујевцу стекли морално право да буду
привилеговани, док избегли и расељени који су овде нашли уточиште сматрају да
због своје судбине они морају бити привилеговани. Тешко је нашем човеку
објаснити да је неко можда добио посао јер је вреднији од њега.

И по
речима Вучковића, таква подела донекле постоји, али сматра да се то не осећа у
функционисању града и да ће, ако буде инвестиција и радних места ње бити све
мање.

Колико
медији и независност Косова утичу или ће утицати на јаче експонирање екстремних
националиста?

Професор
Симовић сматра да ће због Косова доћи до снажног процвата тих организација, док
Вучковић тврди да је и пре избора сценарио био познат, па су опет грађани
изабрали свој пут ка Европи. Незадовољство радом медија и садржајима који се
(не)нуде јавности је нешто око чега се сви слажу, чак и представници омладине
ДСС и ЛДП, који су дан пре проглашења независног Косова учествовали на
спонтаним скуповима својих партија у центру града. Требало је прећи свега
двадесетак метара од једног до другог штанда – од одбране Косова до Европске
уније.