Ветеринарски техничар Милан Богдановић из Оџака један је од оних људи чије радно време практично траје читав дан. За такве људе се каже да су у професионалном смислу ,,на чивилуку“

Милан ради у Ветеринарској станици у Оџацима. Велики број сточара у оџачкој општини зна само за његов телефонски број када загусти, било да је у питању болест стоке, тељење, осемењавање,…

-Сељачка газдинства су једине фабрике које, и поред свих проблема у последње две деценије, нису стале са производњом у Србији. То су још увек једине фабрике у које се безрезервно улаже и знање и рад, које су прехраниле народ Србије у овим тешким временима. На жалост, сви они који су водили ову земљу последњих деценија и званично се бринули о пољопривреди, нису имали довољно воље, знања и умећа да на прави начин помогну пољопривреду и сељака. Готово увек су добру зараду имали увозно – извозни лоби, накупци, прерађивачи, а примарна производња, тј. сељаци, често након тога нису имали пара да покрену нове циклусе производње. Примери су многобројни, на пример откупна цена млаке била је 33 динара по литру, а данас је само 17. И сви они који су попут мене кренули са мини фармама и уз бесповратне кредите ни теоретски нису могли да остану ни на коленима, а камоли на ногама.

 И ту коментар није потребан. Јер када имате, а увек су такви, салонског министра пољопривреде, онога који осим можда на факултетској пракси никада није осетио амонијак стајског ђубрива, не можете да очекујете бригу надлежних за сељака и пољопривреду – наглашава Милан Богдановић. -Шта је, ту је, ожењен сам, имам сина Петра. Надам се да ћемо супруга Јелена и ја изродити барем још двоје деце. Преостаје нам само да се молимо Богу да ће коначно пустити сељака у Србији да заради. А онда ће сви, верујте, имати користи од тога. И данашња омладина је помало чудна. Када се у цену пољопривредног производа ,,уграде“ увозно – извозни лоби, накупци и прерађивачи, већ две деценије примарним произвођачима, тј. Сељацима, практично не остаје ништа.