Нада да ново, ипак, јесте боље

Реалност, десет година након промена, узроковала је разочарење, не у идеале због којих су се 5. октобра многи нашли пред Савезном скупштином, него у оне који су те идеале требали да спроведу у дело

 

Из очекивања која као народ имамо већ двадесет година уназад постојала је стална акција која је за циљ имала само једно – промену власти и доказ да ново, истовремено, значи и боље. Та акција, развијала се од грађанске непослушности, преко немоћи у односу на систем, до општег бунта који се десио 5. октобра.

 

Идеје о обнови монархије, са којима је талас револта почетком деведесетих започео, доспевши на улице, почеле су се постепено мењати у сан о обнови Републике према истом оном моделу који су примениле земље Источне Европе, Пољска и Чешка пре свих. Дакле, требало је срушити комунистичку власт, као и систем у целости, и заменити га либералном демократијом.

 

Ипак, „заглибљени у социјализам“ и оптерећени балканским крвавим деобама, Срби су своју „револуцију“ повели у другачијем смеру. Уместо да оборе комунистички систем, који је, последњих година свога одумирања готово јавно понудио пиштољ народу у руке, како би завршио са њим, Срби су допустили да се болесник, не опорави, него – мимо своје воље, пресвуче и побегне из болесничке постеље.

 

Десет година препуних одрицања и жртви, било је потребно да на власт дођу они који су решили да своју земљу, у цивилизацијском смислу, врате тамо где географски и припада – у Европу. Овај тренутак, обзиром да се десио на прелазу из 20. у 21. век, означио је и у буквалном смислу „свитање нове зоре“. Десет година након тог свитања, питање које се само од себе намеће јесте: какав се дан родио, те да ли се уопште и разданило?

 

Примери Ужица, Пожаревца, Крушевца, Бора, Чачка и других градова широм Србије, најбољи су доказ да је су промене биле болне и понекад су значиле један корак напред, а два уназад. Сукоб некадашњих савезника који су, препознајући свој идентитет као одбојност према режиму Слободана Милошевића, као и захуктавање питања везаног за разрешење косовске кризе, “ситне“ грешке и крупне афере, додатно су оптеретили политичку сцену која, са својим по много чему чудним владама које се грчевито боре да се одрже пун мандат на власти, све више подсећа на одсуство конзистентности и функционисање од данас до сутра. Неконзистентност политике, како на државном, тако и на локалном нивоу, најбоље се може уочити на примерима Бора, некада  велелепног индустријског града, који се сада постепено враћа на своје послератне почетке.

 

 – У граду су подигнуте две јавне чесме са по четири славине, које су занимљиве по томе што су исправне биле само првих неколико дана, а у два различита дела града постављени су високи, улични часовници, који су познати по томе што су тачни само два пута у 24 часа – једном дању, једном ноћу – овако о свом граду причају његови житељи.

 

Постојећа реалност узроковала је разочарење, не у идеале због којих су се 5. октобра многи нашли пред Савезном скупштином, него у оне који су те идеале требали да спроведу у дело. Отуда никако не чуди ни питање које Чачани постављају сами себи:

 

– Шта нам је све ово требало?

 

Чињеница да се ово питају они који су у време смене власти били на „првој линији“, сама по себи је довољно оптерећујућа.

 

Да беда заиста воли јужне крајеве, потврђује и пример Пријепоља у којем је, као последица транзиције дошло до повећања незапослености и велике миграције становништва од чак 11 процената.

 

Међутим, да „Није, ипак, све црно“ види се на примеру Ваљева, где су уочљиве позитивне промене у екномском развоју земље. У овом граду је читав низ успешних предузећа довољан доказ да се кренуло и да се може напред. Поред Ваљева позитиван је и пример Сремске Митровице, што наводи на закључак да се иза болне, за некога врло тешке и кобне транзиције, ипак може назрети светлија зора. Са новом индустријском зоном, првим атлетским стадионом, новим, потпуно реконструисаним градским тргом, са пешачком зоном, модерним услужним центром у општинској управи, град на Сави свакако може рећи да пред собом има бољу  будућност. 

 

Зато се, након свега кроз шта смо као народ и као држава прошли, поставља питање да ли наш опоравак и може бити мање болан? Свакако је истина да корупција, партократија, као и отпор великог броја становника Републике Србије према изазовима које са собом транзиција доноси, додатно отежавају овај процес. Ипак, оно што остаје, јесте нада да је ново заиста и боље.