Музика у функцији развоја сеоских насеља

У малом Селу Слатини код Бора сваке године се одржава такмичење певача „Оларијада“, а у суседном селу Лука организује се Сабора народног стваралаштва. Треба избећи логику „кад имају они…“

 

Goran Zivkovic pobednikПред препуном  салом Дома културе у Слатини, у близини Бора, 29. новембра,  око 500 посетилаца из тог и околних места, аплаудирало је такмичарима и гостима за избор најбоље отпеване песме, чији је аутор легендарни певач влашких песама , Слатињанин Бранко Олар. Пуна четири сата смењивали су се певачи из Бора, Слатине, Дубочана. Танде, Неготина, Кучева, Петровца, Метовнице, Луке, Брестовца, Ћуприје, као и гости у ревијалном програму: Станиша Пауновић, Бенко Паулић, Љубинка Дудејић, Драган Првуловић и Милија Гуџић…

 

Стручни жири је за победника овогодишње, девете „Оларијаде“ прогласио Горана Живковића из Слатине. Други је Јавор Цокић из Луке а трећи Зоран Јоновић из Дубочана. Четврто место припало је најмлађем учеснику манифестације  Драгани Митровић из Кучева. Специјалну награду добили су унуци Бранка Олара, Борко и Анђела.

 

Организатори „Оларијаде 2009“ били су Центар за културу, Медија центар Бор, КУД „Бранко Олар“ , МЗ Слатина и породице Олар и Јаношевић. Овога пута спонзори су били општина Бор, Национални савез влашке националне мањине Бор и Топлана. Награде је обезбедила сестра Бранка Олара Стана Јаношевић.

 

Ова манифестација, односно такмичење, посвећено врсном певачу влашких песама из маленог села на домаку Бора, има, пре свега, меморијални карактер. Такмичење у певању би требало да допринесе важности манифестације и удахне јој додатну озбиљност, али је оно много више значајно због карактера и вишенационалног обележја. У Борском округу, наиме, поред већинског, српског становништва, другу популацију по величини чине Власи. Неки међу њима сматрају да су они, заправо, Румуни, али ми се нећемо бавити тим дилемама. Пре свега зато што је управо тај забавни, а у овом случају меморијални приступ, превладао и утисак је да, на крају крајева, нико и не прави посебно питање. Уосталом, већ по саставу организационог одбора и спонзорима види се да је „Оларијади“ дат одговарајући значај

 

Овде би могле да се праве додатне анализе на тему да ли је једино тај забавни карактер, упркос чињеници да је реч о меморијалној манифестацији, довољан сам за себе. Можда и јесте, али остаје утисак да организатори и не улажу нарочити труд да лепо замишљену манифестацију преведу у „професионалније“ воде. По нашем мишљењу, овде има могућности за даљу надградњу и уношење нових садржаја који би могли да „Оларијаду“ уврсте у српски календар културних догађаја. На тај начин би се, наравно, још боље допринело просперитету ове мале сеоске средине, али и борске општине, па и Тимочког округа, да не кажемо и целе источне Србије. Или, можда, зашто да не, „Оларијада“ у Слатини могла би да постане међународна смотра влашких или румунских песама. Постоје, наравно, и друге могућности.

 

„Ми у овој манифестацији, за сада, видимо могућност афирмације влашког мелоса и зато смо и прихватили да будемо медијски спонзор – каже Звонко Дамњановић, директор борског Медија центра. – Видимо да је интересовање веома велико, како међу посетиоцима, тако и међу учесницима и лично мислим да овде има места за освежавање. Али, наравно, то је ствар одговарајућих институција.

 

Још треба поменути да се у Слатини сваке године одржава и Сабор музике у коме учествује велики број културно-уметничких друштава из Источне Србије. Можда би овде могло да се размишља о некаквој рационализацији, али то је тема за другу прилику.

 

И док се „Оларијада“ организује сваке јесени у Слатини, у другом борском селу, можда још мањем по броју житеља, током лета организује се Сабор народног стваралаштва Тимочке крајине. У селу Лука, подно планина Стол и Дели Јован, окупе се тада млади (пре свега они) ствараоци, опет превасходно из области фолклора. Ни овде, као ни у Слатини, такмичење није приоритетни циљ, са том разликом што се у Луки огледају и певачи и музичари и ствараоци других музичких профила. Посебно је занимљив наступ музичара на неким старим, заборављеним инструментима, као што је рог и слично.

 

Утисак је да борска локална самоуправа нема довољно материјалних могућности да значајније доприноси афирмацији оваквих сусрета, а можда је и реч о прећутном договору „да не треба ићи даље од овога“. Наше скормно мишљење је да треба ићи даље и то много даље, уз наравно, извесну рационализацију. Тиме би се спречила и девалвација значаја оваквих дружења.

 

У борској општини, не знамо да ли и негде другде, већ деценијама постоје Сусрети села, која су полако постала и институција и која се с нестрпљењем очекују, окупљајући велики број и учесника и посетилаца. Не би се смело отићи у помодарска надметања по принципу „кад имају они, да имамо и ми“. Тиме се неће постићи много, а постоји и опасност да и ово што је већ створило извесну традицију буде осиромашено.